MEGATREND UNIVERZITET
FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE
Seminarski rad:
Radni moral i radna motivacija
Predmet:
Poslovna etika
Profesor:
Student:
Dr Darko Marinković
Nela Futo F042/08/2400 III
Subotica, avgust 2010.
SADRŽAJ
UVOD
…………………………………………………………………………………….2
1. MORAL
……………………………………………………………………………...3
2. RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA
…………………………………4
Norme radnog morala……………………………………………………………...6
3. MOTIVACIJA
………………………………………………………………………7
3.1. Kako motivisati saradnike i tim?..............................................................................8
4. TEORIJE MOTIVACIJE
......................................................................................9
4.1. Hercbergov model....................................................................................................9
4.2. ERG model..............................................................................................................10
4.3. Model dostignuća....................................................................................................10
4.4. Maslovljeva hijerarhija potreba...............................................................................11
4.5. Zahtevi za adekvatnom teorijom motivacije............................................................13
5. STRATEGIJE RADNE MOTIVACIJE
...........................................................14
ZAKLJUČAK
.................................................................................................................15
LITERATURA
...............................................................................................................16
1
1. MORAL
Društvena tekovina zvana
moral
dobila je ime po latinskoj reči
mos
(u genitivu moris)
koja označava vladanje ili običaj. Vrlo uticajni filozof Hegel nazvao je Sokrata „izumiteljem
morala“ (1951). Kod starih Grka moralan čovek je definisan kao ljudska jedinka svesna svoga
delovanja. Savremeni tumači moral vide kao skup običaja, vrednosti, normi, ideala i propisa
koji određuju šta je valjano, časno, dobro i pravedno, a šta se s time kosi, šta je suprotno. Kao
oblik ljudske prakse, moral je vid delatnog odnošenja čoveka „prema svetu, drugim ljudima i
prema samom sebi“ (Pavićević, 1974 prema Pavlović).
Moral je sistem i skup moralnih pravila i normi koje određuju čovekovo ponašanje u
društvu i to kako prema društvu u celini, tako i prema drugim članovima društva, ali i prema
samom sebi. Moral se zasniva na moralnim normama kojima se utvrđuje šta je dobro, a šta
loše, a manifestuje se u proceni ljudskih ponašanja. Tim normama se regulišu ljudski postupci
i svi njihovi međusobni odnosi. Stoga, moralne norme predstavljaju specifičan skup
društvenih normi.
Etika i moral su reči stranog porekla koje u srpskom jeziku označavaju veoma složene i
višedimenzionalne društvene fenomene i duhovne pojave. Iako se u svakodnevnom životu
moral ljudi i njihova etika svode na isto, postoji i podela koja moralnost ograničava na
sisteme (npr. Kantov), a etiku rezerviše za viši pristup praktičnom rasuđivanju.
Sem Blek (1997 prema Pavlović) kaže da etiku neke kompanije određuje sve što ona čini,
a ne samo što ona govori u nastojanju da obezbedi podršku javnosti. Nužno je da se iz
poslovanja vidi kako organizacije žele da služe opštem dobru, da javni interes odvija od
parcijalnog i da u svakodnevnom delovanju teži prepoznavanju zajedničke mere
prihvatljivosti konkurentskih interesa. Neki poslovni potez može biti legitiman i legalan, a da
ne bude sasvim u skladu sa etičkim normama.
Ljudi mogu da osete potrebu da svoja stvarna moralna uverenja sakriju, posebno ako je
određena moralna norma čvrsto utemeljena u društvenom iskustvu. Zato se može desiti da
ljudsko ponašanje ne pokaže moralan stav, odnosno onu relativnu početnu spremnost da se po
normi postupi ili ne. Takođe, u situaciji kad treba primeniti određenu moralnu normu, može
doći do moralnog iskušenja, jer se javlja nesklad između onoga u šta se veruje i onoga šta se
praktično čini. U stvari svako moralno ponašanje podrazumeva i određeno prosuđivanje, bez
obzira na tu unutrašnju saglasnost sa moralnom normom, koja je polazna pretpostavka takvog
ponašanja.
3
Razmatrajući otvorena pitanja odgovornog poslovnog ponašanja, posebno moralnost,
teoretičari primenjene etike stavljaju naglasak na pravila koja imaju univerzalno važenje.
Smatraju da odgovornost za obavljanje posla mora biti u skladu sa sposobnostima, da je
uzajamnost najvažniji princip koji treba da slede kompanije i pojedinci, princip pravičnosti
(„ja pružam tebi u robi i uslugama onoliko koliko ti pružaš meni“),...
2. RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA
Radni moral je definisan i kao zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa osećaju zbog
članstva i učešća u jednoj organizaciji, kao stanje motivisanosti kroz koje pojedinac ili grupa
stiču mogućnost da ostvare ciljeve i da se suoče sa budućim izazovima. Pri ovakvom
definisanju morala ističe se njegov individualni i grupni fenomen, tako da moral postaje
problem timskog rada, jer pojedinac ne postoji odvojen od radne grupe, porodice, prijatelja.
Danilo Ž. Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj
sredini, zasnovanih na shvatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe
uključuju motive i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi.
Moralna praksa ili vrednosno procenjivanje postaje značajna karakteristika morala kao
složene društvene pojave. A pošto je rad jedan od osnovnih vidova ljudske praktične
aktivnosti i on postaje predmet moralnog interesovanja. Isto tako, pošto se moralnim
normama regulišu ljudski odnosi u društvu, proizilazi da se i odnosi u procesu rada moraju
regulisati određenim normama i zahtevima. Tu se mogu naći dodirne tačke, kao i veze i
odnosi između morala i radnog morala. Prema istaknutim moralnim zahtevima, svaki učesnik
u procesu rada zauzima svoje stavove ili ih usvaja, pa ih oseća kao svoju unutrašnju obavezu i
zato biva motivisan u radu ili postavljene zahteve oseća kao prinudu, pa se prema njima
negativno odnosi.
Definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe, pa se zato razlikuju tri pristupa i to:
Moral se, po
kolektivnom gledištu
, odnosi na uslove života grupe, u kojoj postoje jasni i
određeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima;
gde postoji poverenje da će postići ciljeve i u vezi sa tim sredstva za njihovo postizanje,
poverenje u vođe, u samog sebe, gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje
više štete grupi nego pojedincima unutar grupe.
4
