BEZBEDNOSNO INFORMATIVNE AGENCIJE
U SISTEMU BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE
Bezbednosno informativna agencija iako obavijena velom tajni i velikom dozom
mistifikacije, delimično zaslugom prošlih vremena predstavlja značajni segment sistema
bezbednosti Republike Srbije. Stoga u nastavku obrađujemo sledeća pitanja :
Istorijat obaveštajno-bezbednosne aktivnosti u Srbiji je veoma dug i potrebno je sagledati
istorsiki razvoj bezbednosne delatnosti uz razvoj društva. Još od srednjeg veka postoji bezbednosna
struktura, međutim do osnivanje prve moderne službe prošlo je mnogo vremena. Međutim moramo
se zapitati i kakva je njena uloga u novijoj istoriji?
Organizaciona struktura bezbednosno informativne agencije je takođe pitanje koje se
obrađuje da bi saznali ko, kako i na osnovu kojih pravnih normi rukovodi njenim radom, kava je
sistematizacija radnih mesta i njihova struktura?
U trećoj tački obrađujemo pitanje šta je u stvari Bezbednosno infomativna agencija, kako i
na osnovu čega je osnovana? Koje je njeno mesto u obaveštajno bezbednosnom sistemu i šta
prestavlja njen delokrug rada? Nadležnosti, ovlašćenja i obaveze Bezbednosno informativne
agencije je jedna od najznačajnijih tačaka ovog rada. U ovom delu mora se odgovoriti na pitanja
pored toga šta su nadležnosti, ovlašćenja i obaveze na pitanje ko i na osnovu čega određuje date
elemente?
Kao pod pitanje u trećoj tačci , obrađujemo koje sve pravne normative u svom radu
ovlašćuju, nameću obaveze ali i ograničavaju Bezbednosno informativnu agenciju? Dali su to samo
domaći zakoni i uredbe ili Evropski i Međunarodni zakoni i konvencije?
1. ISTORIJAT OBAVEŠTAJNO - BEZBEDNOSNE AKTIVNOSTI U SRBIJI
Prvi pisani podatci koji govore o obaveštajno bezbednosnoj aktivnosti u Srbiji datiraju iz
srednjeg veka u vreme vladavine cara Dušana. Dušanov zakonik je prvi pravni akt u kojem se
između ostalog reguliše i ova aktivnost , određuju nosioci tih aktivnosti kao i njihove dužnosti i
način postupanja.
Razvoj savremenih bezbednosno obaveštajnih aktivnosti u Srbiji se dešava u devetnaestom
veku neposredno pre i u toku Prvog srpskog ustanka. Za taj priod su vezane prve ''dvostruke igre'',
prevrbovanje turskih agenata, dezinformisanja sa ciljem obmanjivanja turske populacije. U isto
vreme je pridavan veliki značaj unutrašnjoj bezbednosti vezanoj za izdaju, defetizam i špjunažu koji
su se smatrali najtežim krivičnim delima i najstrožije kažnjavali. Prvi zvanični dokument iz tog
vremena vezan za razvoj obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti je ''Narčetanije'' iz 1810 godine, koji
članom 1. razdavaja vojne od policiskih poslova i uspostavlja funkcija načelnika policije koji je
2
odgovoran Popečetenjstvu (mnistarstvu) a nadređen pomoćnicima za unutrašnju, spoljašnju i
povrljivu službu takozvanim liktorima. Ustanička skupština je 1811 donela odluku o
ustanovljavanju šest popečiteljstava, od kojih je i jedno za ''vnutrena dela'' (unutrašnje poslove) i za
ministra je postavljen Jakov Nenadović.
Za vreme vladavine Kneza Mloša Obrenovića posvećena je velika pažnja organizaciji
obaveštajno-bezbednosnih poslova . Onovni zadatak tih službi je bio očuvanje vlasti i kontrolisali
su sve sve oblasti društvenog života. Bavili su se svim političkim i upravnim poslovima,
ekonomskim životom ali i spoljnom politikom. Pikupljanje i obrada poverljivih podataka je bilo
jedno od moćnih tajnih oružija Miloša Obrenovića. Usatnova tajnog policajca u Beogradu kao i niz
poverenika širom zemlje činili su osnov sistema državne bezbednosti.
Kneževina Srbija 1862 godine osniva Centralnu državnu upravu sa sedam ministarstava u
okviru kojih i Mnistarstvo unutrašnjih poslova koje je pored javne bezbednosti bilo zaduženo i za
aktivnosti koje se mogu svrstati pod oblast obaveštajno-bezbednosnih poslova. Potreba za daljim
razvojem sistema zaštite države je dovela do stvaranja specijalnih službi sa jasno razgraničenim
krugom zaduženja. Postepeno se odvajaju policiski poslovi javne bezbednosti od naročitih zadataka
državne bezbednosti.
Kasnije uvođenjem parlamentarizma i ustavne monarhije, pojava stranačkih podela unutar
policiskog sistema je postala neminovna. Kako bi to izbegao i zadržao kontrolu nad sistemom
bezbednosti kralj Aleksandar Obrenović je osnovao poseban istrument zaštite. Usvajanjem zakona o
formiranju Odeljenja za poverljive i policiske poslove u okviru Ministarstva unutrašnjih dela ,
poslovi ovog odeljenja su izdvojeni i stavljeni pod nadležnost načelnika odeljenja koji je
neposredno odgovoran resornom ministru i samom kralju. Osnivanje ovog odeljenja predstavlja
okosnicu nove bezbednosne strukture.
Posle I svetskog rata jedan od prvih zadataka vlasti je bio uspostavljanje efikasnog
obaveštajno-bezbednosnog sistema radi zaštite od unutrašnjih i spoljnjih pretnji. Osnivanjem vlade
1918 godine, poslovi bezbednosti su bili u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Osnivanjem
Odeljenja za državnu zaštitu 1920 godine u okviru Ministarstva unutršnjih poslova poslovi državne
bezbednosti prelaze u njihovu nadležnost sve do 1929 godine, kad se donosi novi zakon koji
Ministarstvo unutrašnjih poslova deli na direkciju javne bezbednosti i direkciju nacionalne
bezbednosti. Direkciju nacionalne bezbednosti čine tri odeljenja: političko, specijalno obaveštajno i
odeljenje specijalne bezbednosti.
U periodu II svetskog rata kvinsliška vlast je organizovala u saradnji sa okupatorom
policiske snage i tajnu policiju koja se bavila obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom. Takođe
istovremeno je delovala i Jugoslovenska vlada u izbeglištvu i partizanske vlasti koje su formirale
organe zadužene za bezbednost na oslobođenim teritorijama.
Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije od oktobra 1942 osniva Privremeni upravni
odsek za upravne i bezbednosne poslove a septembra 1943 osniva odsek za zaštitu naroda. Kasnije
se iz ovog odseka stvara Odeljenje narodne zaštite u (daljem tekstu OZNA) čime je uspostavljena
obaveštajno-bezbednosna služba ustrojena na vojnim principima sa jednobraznom organizacionom
strukturom i jedinstvenim metodama rada.
Nakon drugog svetskog rata stvaranjem nove Jugoslavije , od delova OZNE, Radio centra i
Grupe za šifru koji su izdvojeni iz Ministarstva odbrane formira se Uprava državne bezbednosti
poznatija kao UDBA. Ona je bila centralizovana obaveštajno-bezbednosna služba i usmeravala je
rad republičkih Ministarstava unutrašnjih poslova. Usled političkih promena 1966 godine UDBA je
transformisana u Službu državne bezbednosti SDB. ''Njene nadležnosti na saveznom nivou prema
3
