ВАСПИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ
Васпитање у породици је природан процес, који резултира из целокупног начина
живота у породици, међусобних односа поверења и љубави између њених чланова,
климе и атмосфере, њене чврстине и заједничких интереса њених чланова. Дете се
понајпре у породици социјализује, односно стиче искуства о животу, о људима и
њиховим међусобним односима.
Оно стиче свест о самоме себи, усвајајући и формирајући одређене моралне
ставове, погледе и схватања о свету који га окружује. Породица је заслужна и одговорна,
како за развој и васпитање детета, тако и за .извесне пропусте. Ма колико желели
добробит свом детету, понекад несвесно, а понекад и свесно родитељи чине мање или
веће грешке и пропусте у васпитавању, при чему се руководе најчешће својом животном
филозофијом, својом интуицијом, својом сналажљивошћу и знањем.
„Савремени темпо и услови живота неминовно уплићу у породично васпитање
детета и дечји вртић. Имајући у виду чињеницу да развој не може бити само последица
спонтаног физичког и психичког сазревања, нити само резултат породичних утицаја,
вртић, у ствари, представља вид друштвене бриге и помоћи породици, који се базира на
савременим научним сазнањима и поставкама“ (Вукомановић, 1989: 9).
Сасвим је сигурно да се огроман утицај породице и вртића остварује спонтано,
кроз понашање и емоционалне односе учесника у васпитању, кроз ставове и црте
личности које испољавају. Дете, заправо, спонтано учи одређене поступке и начине
реаговања у појединим ситуацијама, формира ставове и односе према животу, усваја
одређене особине личности. Пример понашања у родитељском дому и вртићу
представља, у ствари, моћно средство утицаја на дететов развој.
Ако су родитељ и васпитач ентузијасти – дете ће научити да ужива у
свакодневном животу и раду; ако родитељ и васпитач показују смисао за хумор – дете ће
научити да се смеје и да проналази духовиту страну живота; ако су родитељ и васпитач
нежни – дете ће научити да буде нежно у односу на друге људе; ако су родитељ и
васпитач сигурни – дете ће научити да веру је и буде сигурно; ако су родитељ и васпитач
искрени – дете ће научити да буде одговорно и самодисциплиновано; ако родитељ и
васпитач воле живот и људе – и дете ће волети свет око себе, јер љубав рађа нову љубав.
Дакле, родитељ и васпитач су модел детету, сваког минута у сваком дану.
Усвајање понашања, односно учење по моделу, углавном се одвија аутоматски,
често готово независно од свести. Овај „мач са две оштрице" пружа подједнаку
могућност за усвајање и позитивних и негативних облика понашања. Шта ће и колико
4
дете усвојити – зависи од степена и природе емоционалне везаности за родитеље,
односно васпитаче, од особина личности детета и одраслих и на крају од садржаја датог
пона^ сања. Ово су, у ствари, само неки од битних фактора, који одређују смер, карактер
и трајност учења, односно одређују да ли ће дете само имитирати одређено понашање
родитеља и васпи-тача или ће се пак са њим поистовећивати и усвајати' га као своје.
И породица и вртић у намери да утичу на дететово понашање примењују
одговарајуће васпитне поступке.
Родитељи одређене статове у васпитању деце, заузимају најчешће спонтано, на
оснoву животних ставова и искуства. Васпитачи, с друге стране, смишљено усмеравају
развој дете, на основу педагошких и психолошких сазнања.
Када се говори о породичном и друштвено организованом васпитању, нипошто их
не треба супротстављати једно другом. Они, напротив, комбинујући се, једно из другог
природно и логички произилазе. Све већа испреплетеност породичног и друштвеног
живота и њихов неминовни узајамни утицај на развој и васпитање деце, управо захтевају
да се многи елементи који карактеришу породичне односе уносе у васпитно-образовни
рад са децом у вртићу и обрнуто
ЗНАЧАЈ САРАДЊЕ ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У
РАЗВОЈУ ДЕТЕТА
Први степеник у напредовању детета, његовом усавршавању и стварању
могућности за даље подстицање урођених потенцијала и способности, је подршка од
стране чланова породице. Емоциаонални развој детета, могућ је уз родитељску љубав и
бригу. Родитељи ће личним примером, увђањем својих потенцијала, способностима за
решавање проблема, показивањем толеранције, остваривањем добре комуникације у
друштву, показати пут детету и утицати на његов здрав развој.
Деца, кроз разне активности у породици, су у могућности да се сусретну са
конкретним проблемима и проналазе решења за исте, учећи при том шта је прихватљиво,
а шта неприхватљиво понашање у друштву. Родитељи преносе на децу, уче их
културним, друштвеним и људским вредностима. Породица је најодговорнија за раст и
развој деце. Педагошки потенцијал који имају родиљи у породици је од великог значаја и
мора се искорисити за бољу сарадњу у васпитно-образовним установама , где се
продубљује дечји развој. Вредносне оријетнације које картактеришиу породично
васпитање, уједно су и специфичности васпитно-образовног рада у вртићима и школама.
Усклађеност између породичног васпитања и васпитања у васпитно-образовним
установама, зависи личности родитеља, деце, васпитача и учитеља, њиховог погледа на
свет и односа према обавезама и другима. Неминовно је да постоји урозчно последична
веза између ова два васпитања. Да би се блиска веза између њих остварила потребна је
сарадња, размена информација, знања и искуства, као и флексибилност, обострасно
разумевање и отвореност за сарадњу.
Васпитно – образовна делатност тежи да буде оптимално организована, и
педагошки јасно усмерена ка сарадњи породице и предшколске установе, од чега ће у
многоме зависити потпуније схватање и практично остваривање циљева васпитања и
образовања.
5
