Циљ васпитања, различита схватања појма и циља васпитања...................................... 15
2
интересовања. И у томе се налази сва лепота педагогије као науке, њена посвећеност да од зачетка до данас брине о развоју човека, његовог понашања и формирања личности у светлу друштвених норми и прихватљивих облика понашања, а у циљу развијања најлепших вредности које човек поседује и може да развије.
Између друштва и појединца налази се васпитање као спона која је
од пресудне важности за функционисање човека у друштву, као и за функцонисање друштва као скупа различитих појединаца који су научени како да функционишу у заједници са осталим припадницима заједнице без обзира на разлике које су видне код свих људи.
Васпитању можемо да захвалимо за успех појединца, државе,
друштва јер без њега друштво сигурно не би било на ступњу на коме се сада налази.
Бити лепо васпитан је од памтивека био идеал коме су сви тежили.
Данас се педагогија бори са многим чиниоцима који отежавају реализацију циљева и задатака васпитања, велики изазови су данас у друштву стављени пред педагогију као науку, али то је разлог да јој се још више посветимо, као и просвећивању народа, појединца.
Порекло и значење термина педагог
Педагогија је наука чије су области изучавања васпитање и
образовање. Сам термин се различито дефинисао у различитим периодима, што указује на развој саме науке кроз људску историју.
4
Реч педагогија потиче из грчког језика настала у доба античких
држава и састављена је од две речи — паис, паидос што значи дете, односно дечак, и аго, агеин што значи водити. У почетку је овај термин имао дословно значење — означавала је роба који је водио дете од куће до места где се тадашња омладина окупљала ради стицања образовања. Тај роб се звао педагог, тј. онај који води дете. Међутим, према неким теоретичарима, роб се није бринуо само о сигурности детета на путу од куће и до ње, већ се бринуо и о његовом понашању. (Поткоњак & Трнавац, 1988: 34-37). За разлику од дечака, девојчице су остајале са својим мајкама у кући. У старом Риму се значење појма педагог (лат. паедагогус) мења, те се сада односи на ученог роба, најчешће Грка, који подучава децу. Већ тада, као и касније, сам термин „вођење“ се мења из дословног у пренесено значење; педагог је онај који усмерава, образује и васпитава.
У Србији су у претходних сто педесет година у употреби две варијанте назива за науку о васпитању: педагогија и педагогика (једно време се под термином „педагогика”подразумевала теоријска, а под „педагогија”, практична педагогија). Оба ова термина, данас значе исто, што се може запазити из чињенице да су објављивани уџбеници под оба назива. (Марковић, 1990:46-63)
Данас се термин педагог може дефинисати у ширем значењу и подразумева све оне који се на неки начин баве васпитавањем деце (ту се убрајају и родитељи и када не поседују адекватно педагошко знање) и у ужим значењима, где се мисли само на лица која се професионално баве васпитањем деце, односно васпитаче и наставнике. У различитим језицима термин педагогија има различита значења, што је донекле у вези са самим термином, али и различитим гледиштима на саму науку.
5
Васпитање у свакој земљи и нацији има своје специфичности и зависи од политичких, економских, социјалних, културних и других фактора.
Педагогију као науку дефинисали су, или су покушали да то учине многи аутори уџбеника педагогије. Одређујући предмет педагогије педагози уочавају потребу дефинисања педагогије као науке. Она проучава: шта је васпитање, шта се њиме жели постићи, који чиниоци утичу на развој младе личности, каква је моћ васпитања, његова улога и значај у животу друштва и сваког појединца, који су услови потребни за васпитни рад, која су васпитна средства и методе најпогоднији и најефикаснији за остваривање задатка васпитања итд.
Стеван Чутурило дефинише педагогију као „скуп појмова и
правила, по којима зрео човек утиче на незрела, са намером да га развије према највишој наравственој норми по оштем људском одређењу.“ (Недовић, 1886:424-431). Круљ, Качапор и Кулић сматрају да науку о васпитању треба третирати као социјалну науку, која васпитању па и практичном васпитно-образовном раду, прилази интердисциплинарно. Педагогија се као комплексна наука ослања на 3 битна елемента: антрополошки (гледање на васпитање као феномен); телеолошки (издвајање циљева васпитања); методолошки (представља методе, облике и средства васпитног рада).
Поред неслагања у дефинисању педагогије као науке постоји и нешто што је заједничко: то је човек коме су намењени васпитни утицаји, примерени садржаји, задаци и циљ васпитања. Њихова гледишта се разликују у погледу избора садржаја, путева, средстава, облика рада, а поготву постављања задатака и циља васпитања. Отуда се јављају различите концепције науке о васпитању. Педагогија није више само наука о васпитавању младих, већ је укупна наука о васпитању, штавише систем наука о васпитању. Педагогија се не бави само теоријским знањем о васпитању, већ и организованим и ангажованим деловањем на њега, како би се оно кориговало и побољшало. То значи да се она ставља у функцију иновирања педагошких поступака, па се зато манифестује као теоријско-практична наука.
Предмет проучавања педагогије се налази у непрестаном мењању, развијању и редефинисању. То је резултат историјског развоја педагогије, сталног богаћења, проширивања и продубљивања педагошких сазнања,
