Cilj ovog rada jeste da ukažem na postojeće naučne domete u oblasti psiholoških potreba i razvojnih mogućnosti deteta, kao i aktuelnost odgovarajuće socijalne zaštite u domenu prava deteta na teritoriji Republike Srbije (RS). Za potrebe rada primenjena je zakonska osnova, metoda teorijske analize i istorijska metoda sa tehnikom analize postojećih sadržaja. Proučavanje primarnih i više sekundarnih izvora, zahvaljujući primenjenim metodama, ukazuje na obiman značaj socijalne zaštite, kao i na sveobuhvatnije sagledavanje ove teme, pružajući dublje razumevanje potreba deteta.

Tokom istorije, koncept i pristup socijalnoj zaštiti dece menjali su se u skladu sa društvenim, ekonomskim i političkim promenama. Tradicionalno, porodica je bila osnovna institucija za brigu o deci. Međutim, razvojem državnih institucija i organizacija, kao što su Centri za socijalni rad (CSR), postoji organizovaniji i sistematičniji pristup zaštiti dece.

Konvencija o pravima deteta je međunarodni dokument koji definiše osnovna prava deteta. Srbija je ratifikovala Konvenciju i preuzela obavezu da je sprovede u nacionalnom zakonodavstvu. Konvencija Ujedinjenih Nacija o pravima deteta (CRC) predstavlja prekretnicu u globalnom razumevanju i zaštiti prava deteta i uspostavlja detinjstvo kao posebnu i vrednu fazu ljudskog života. Savremeno shvatanje detinjstva, naglašava detetovu individualnost, dostojanstvo i pravo na podršku, zaštitu i prilike za razvoj. Konvencija o dečim pravima predstavlja globalni konsenzus o specifičnim vrednostima i značaju dečjeg razvoja, obavezujući države da preduzmu konkretne korake za zaštitu i promociju prava svakog deteta.

Socijalna zaštita u RS obuhvata različite aspekte, uključujući zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, sigurnost, zatim zaštitu od nasilja i zlostavljanja kao i socijalnu integraciju dece s posebnim potrebama i sl. Socijalna zaštita dece je jedan od osnovnih elemenata svakog društva i određuje usku povezanost naše sadašnjosti i budućnosti. Deca su naša najveća investicija, najvredniji resurs i temelj na kojem svako društvo napreduje. Ulaganje u decu je investicija u budućnost, a njihova zaštita obveza je svakog odgovornog i modernog društva.

Materijalno ugrožena deca su posebno ranjiva grupa jer često žive u uslovima koji ugrožavaju njihovo zdravlje, obrazovanje, emocionalni i socijalni razvoj. Materijalna deprivacija može imati dugoročne posledice na detetov fizički, mentalni i emocionalni razvoj. Siromaštvo može biti rezultat različitih faktora, uključujući ekonomske poteškoće porodice, nezaposlenost roditelja, socijalne isključenosti, porodičnih problema i drugih strukturalnih i individualnih faktora. CSR pružaju različite oblike podrške ovim porodicama kako bi se osiguralo da deca dobiju adekvatne uslove za život i razvoj.

Institucionalna briga može biti potrebna u određenim situacijama kada deca nemaju podršku svojih bioloških porodica. To je složen, multidisciplinarni proces koji uključuje saradnju različitih sektora i institucija u cilju zaštite i dobrobiti deteta. Ministarstvo za socijalna pitanja, obrazovne ustanove, zdravstvene službe, institucionalni smeštaj, nevladine organizacije, policija i pravosuđe igraju ključne uloge u ovom procesu. Efikasna institucionalna briga za decu zahteva koordinaciju, saradnju i integrisani pristup svih ovih institucija, kao i uključivanje porodica i zajednice u proces donošenja odluka i implementacije mera.

CSR imaju ključnu ulogu u zaštiti prava deteta, pružanju podršku porodicama i poboljšanju odnosa u porodici. Oni sprovode procene, daju savetovanje, usmeravaju porodice ka neophodnim resursima i preduzimaju mere kada je to potrebno radi zaštite deteta. CSR preduzimaju različite mere prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo, uključujući podrške, savetovanje, superviziju ili, u ekstremnim slučajevima, preduzimanje pravnih mera u cilju najbolje dobrobiti deteta.

Nedostaci i propusti u ustanovama SZ predstavljaju ozbiljan problem koji zahteva pažnju, analizu i hitne reforme radi poboljšanja kvaliteta usluga i zaštite prava korisnika. Ustanove SZ se često suočavaju sa nedostatkom finansijskih resursa, što ograničava njihove mogućnosti da pruže adekvatnu brigu. Nedostatak kvalifikovanog osoblja, nedovoljna obuka i edukacija, kao i visoka fluktuacija zaposlenih, mogu uticati na kvalitet pruženih usluga i dovesti do propusta. Mnoge ustanove se suočavaju sa zastarelim i neadekvatnim infrastrukturnim i tehničkim uslovima. U ovom kontekstu, potrebno je prepoznati, adresirati i preduzeti mere za rešavanje ovih problema kako bi SZ bila efikasna i odgovorna.

Poboljšanje SZ zahteva integrisani pristup koji uključuje jačanje institucija, resursa, obuke, saradnje, koordinacije i participacije svih relevantnih aktera, uključujući decu, porodice, stručne kadrove, nevladine organizacije, medije i druge. Srbija je sprovela niz reformi u oblasti SZ, uključujući unapređenje zakonodavstva, jačanje kapaciteta institucija i poboljšanje pristupa uslugama za decu i porodice. Međutim, uprkos sprovedenim reformama, uočeni su nedostaci i propusti koji zahtevaju reforme i unapređenja, gde je najbitnije raditi na nedostatku finansijskih resursa, nedovoljne infrastrukture, nedostatak kvalifikovanog osoblja, nedostatak inkluzivnih i individualizovanih usluga, kao i potreba za daljim unapređenjem zakonodavstva i usklađivanje politike i prakse.