подручју Северне Америке, која су се драстично разликовала од учења на старом
континенту, Европи, било теоријски, било ради терминологије, идеја или метода

коришћених од стране америчких лингвиста. Значајнији развој америчке лингвистике се

види у другој половини 19. века, за штa је заслужан Вилијам Двајт Витни, професор

санскрта на Јејлу, чији радови и теорије нису одударали од радова његових тадашњих
европских колега, те је битно споменути како је аутор Граматике ,,санскртског” језика.

На њега су се касније у својим радовима освртали и Фердинанд де Сосир и Роман

,,Јаковсон”, спомињући га као утицај не само на америчку лингвистику, већ и европску.

Посебно је битно његово проучавање и дефиниција језика система произвољних и
конвенционалних знакова, што значи да су знакови, тј. веза између знака и садржаја,

произвољни и не постоји конкретна веза између њих.

Након њега на лингвистичку сцену ступа Франц Боас, амерички антрополог немачког

порекла, који делује у касном 19. и раном 20. веку. Он први уочава значајне разлике

између индијанских језика Северне Америке у поређењу с индоевропским језицима те

закључује како им треба и мора приступити другачије при проучавању. Он је и зачетник
релативистичке школе антрополошке лингвистике. Боасов рад наставља, и у једној руци

обогаћује, један од његових ученика, Едвард Сапир који је своје потпуно нове теорије

разрадио у својој књизи ,, Језик” (1921.год) Он теже томе да анализира језик с

антрополошког гледишта. Битно је споменути и Бенџамина Лија Ворфа, који је био
Сапиров сарадник и уједно је подржавао његове теорије, те је из тог проистекла Сапир-

Ворфова хипотеза. Тој хипотези Сапир и није аутор, те иако је сама хипотеза

неприхватљива, ипак представља новину и одудара од других теорија тог времена, на

ипак позитиван начин.
Осим различитих теорија и нових грана лингвистике, из америчке лингвистике настала

је и нова класификација језика, Сапир ствара своју типолошку класификацију по

критеријуму концепата о којој ће касније бити речи. У исто време када је СапирТиме су
почеци лингвистике везани за мешавину практичних и културних потреба, које су

поставиле темеље за развој теоријских и научних приступа у каснијим вековима.