UVODNA RAZMATRANJA
Uvođenje obavezne revizije javnog sektora predstavlja izuzetno važan korak u
započinjanju reforme javnog sektora, koji međutim mora stimulativno biti praćen
vrlo ozbiljnim aktivnostima oko uvođenja novog javnog menadžmenta.
Javno preduzeće bi se generalno moglo definisati kao preduzeće formirano sa
osnovnim ciljem obavljanja delatnosti od javnog interesa pri čemu država, odnosno
jedinica lokalne samouprave vrši u celosti ili delimično ulogu preduzetnika.
Javni sektor danas prolazi kroz veoma značajne promene, što predstavlja
uglavnom, posledicu privatizacije mnogih ključnih područja kao i konkurentskih
pritisaka kroz aranžmane tipa obaveznog konkurentskog tendera. Sve više
preovladava tip preduzetničkog ponašanja, organizacije javnog sektora, njihova
efikasnost se konstantno poboljšava kroz promenu vlasništva ili redistribuciju prava
promet nafte i derivata nafte; železnički, poštanski, i vazdušni saobraćaj;
telekomunikacije; izdavanje udžbenika; eksploatacija, upravljanje, zaštita i
unapredjivanje dobara od opšteg interesa (vode, putevi, mineralne sirovine,
čume, plovne reke, jezera, obale, divljač), i napokon, komunalne delatnosti.
Pored navedenih, ubrajaju se i delatnosti od stratečkog značaja za
državu, kao i delatnosti neophodne za rad državnih organa i organa jedinice
lokalne samouprave.
- 1 -
Kao bitne zajedničke karakteristike javnih preduzeća mogu se navesti
sledeće, i to: obezbeđenje proizvoda i usluga od elementarnog značaja za
određenu zajednicu; monopolski ili neki drugi privilegovani status na tržičtu
stečen uz podrčku vlasti; predmet su javnog regulisanja.
Strukturu ciljeva osnivanja i poslovanja javnog preduzeća, definisanih
određenim zakonskim odredbama, čine sledeći, i to: obezbeđenje
kontinuiranog obavljanja delatnosti od javnog interesa i uredno zadovoljavanje
potreba korisnika proizvoda i usluga, zatim, stalni razvoj i unapređivanje
obavljanja delatnosti od javnog interesa, potom, obezbeđivanje tehničko-
tehnološkog i ekonomskog jedinstva sistema i usklađenosti njegovog razvoja,
nakon toga sticanje dobiti i, napokon, realizovanje ostalih zakonom utvrđenih
interesa.
Prezentirani redosled ciljeva može, na prvi pogled, navesti na zaključak,
da sticanje dobiti nije primarni cilj, tj. da je prilikom osnivanja javnih
preduzeća neophodno za osnovni cilj proglasiti konstantno obavljanje
delatnosti od javnog interesa i uredno zadovoljavanje potreba korisnika
proizvoda i usluga.
Pođe li se, međutim, od pojedinih članova Zakona o preduzeću (koji
indiciraju da je preduzeće pravno lice koje se osniva radi sticanja dobiti, kao i
da sva preduzeća imaju isti status, prava, obaveze i odgovornosti na tržištu),
onda je sasvim jasno, da su svi pomenuti ciljevi, zbog kojih se javno preduzeće
osniva i polsuje, istog ranga, odnosno istog značaja, te da se važnost nekog cilja
ne bi smela glorifikovati, u odnosu na ostale postavljene ciljeve.
Ukoliko bi se želela napraviti makar i neznatna razlika prioriteta
utvrđenih ciljeva prednost bi, po našem mišljenju, trebalo dati
prvopomenutom cilju, odnosno trajnom obavljanju delatnosti od opšteg
interesa i urednom zadovoljavanju potreba korisnika proizvoda i usluga.
Javna preduzeća, u odnosu na ostala preduzeća, dobit stiču u prilično
specifičnim okolnostima, jer svoje poslovne prihode ne mogu ostvarivati
slobodnim formiranjem cena svojih proizvoda i usluga (bez prethodno dobijene
saglasnosti od osnivača).
To znači, dakle, da se dobit (koja bi opravdala uložena sredstva),
ostvaruje vrlo pažljivim odmeravanjem (kalkulisanjem) cene proizvoda i
usluga, vodeći računa, pri tome, o kupovnoj snazi stanovništva (kao krajnjeg
korisnika).
Upravo iz navedenih razloga, poslovni rashodi su, kod javnih preduzeća,
veći od poslovnih prihoda, tako da se negativna razlika pokriva
subvencioniranjem iz budžeta, ili, ostalih izvora. Ipak, polazeći od činjenice da
svojim poslovanjem i radom javna preduzeća daju logističku podršku
poslovanju ostalih preduzeća, kao i svih ostalih pravnih lica koja obavljaju
vanprivrednu delatnost, njihovo postojanje je sasvim opravdano.
U vezi sa finansijskim izveštavanjem, što se zakonske regulative tiče,
nema posebnih zakonskih odredbi koje uređuju finansijsko izveštavanje javnih
preduzeća.
Međutim, pođe li se od njihovog apostrofiranog i odgovornog zadatka
(njihovo nefunkcionisanje bitno će ugroziti funkcionisanje kako proizvodne,
tako i ostalih delatnosti društva koje su u funkciji pružanja potrebnih usluga
stanovništvu), u obavljanu delatnosti zbog koje su i osnovana, evidentna je
odredjena specifičnost poslovnog informisanja javnih preduzeća.
- 2 -
Prva osobenost poslovnog informisanja javnog preduzeća odnosi se na
činjenicu da je javnost, u najširem smislu te reči, najveći i najvažniji korisnik
pomenutih informacija, što znači da, samim tim, kod javnih preduzeća treba da
postoji znatno veći stepen odgovornosti (za razliku od ostalih preduzeća), za
informacije koje se prezentiraju u finansijsko računovodstvenim iskazima.
Naredna specifičnost vezana je za potrebu da se kod javnih preduzeća
informacije iz finansijsko računovodstvenih iskaza, javnosti moraju
prezentirati na adekvatan način i blagovremeno, s ciljem stvaranja pozitivne
U odnosu na ostale učesnike na tržištu kapitala(preduzetnici, posrednici,
država), investitori imaju primarno mesto i značaj, koji proizilazi iz činjenice o
dvojnosti njihove uloge (istovremeno su i učesnici na tržištu kapitala i vlasnici
kapitala).
- 3 -
Ukoliko, međutim, u ekonomiji jedne zemlje, iz bilo kojih razloga, interesi
investitora nisu osigurani, u jednom savremenom obliku i na jednom visokom
nivou, tada ne postoji ni minimum verovatnoće za uspešno funkcionisanje tržičta
kapitala.
Drugim rečima, u takvim društvima nije prisutan aktivni poslovni ambijent, u
kome je nerealno polaziti (što političari često pokušavaju zloupotrebiti), od bilo
kakvih drugih motiva vlasnika kapitala kao investitora (entuzijazam,
sentimentalnost ili emotivne osobenosti).
U tržišnim transakcijama sa potencijalnim investitorima ostali učesnici na
tržištu kapitala ne mogu imati nikakvu materijalnu štetu (s obzirom na njihovo
mesto i ulogu dužnika).
Međutim, upravo zato oni mogu, različitim činjenima ili nečinjenima, izigrati
ili zloupotrebiti interes investitora kao poverioca, jer je na njegovoj strani dodatni
rizik, poznat pod nazivom „rizik povraćaja kapitala i naplate prihoda po osnovu
kamate“.
Povrat na investirano (Return on Investment - ROI), ili povrat na korišćeni
kapital (Return on Capital Emploved - ROCE), oredstavlja vrlo značajnu meru za
analizu profitabilnosti.
S obzirom na činjenicu, da je kapital uvek oskudan resurs preduzeća neobično
je važno utvrditi s kojim stepenom efikasnosti će biti korišćen. Iz navedenog razloga,
povrat na investirano predstavlja veoma važan indikator uspešnosti, koji može biti
korišćen na bilo kom nivou biznisa, tj. za preduzeće u celini kao i na nivou njegovih
delova.
Upravo zato, interes investitora mora da bude zaštićen od potencijalnog rizika
koji dolazi od strane ostalih učesnika na tržištu kapitala.
Aktivni poslovni ambijent, u okviru jedne nacionalne ekonomije, u velikoj
meri je u zavisnosti od prisustva i dejstva čitavog niza faktora, čije dejstvo može biti
stimulativno ili destimulativno za investitora. Dejstvo ovih faktora, naime, može biti
takve snage da potpuno destimuliše investitora i odvedu ga na sigurniji teren, na
