2
Ханс Роберт Јанс је један од значајнијих немачких професора који је својим
делима допринео развоју књижевности, а самим тим и теорији рецепције која је веома
битна за разумевање и разликовање пошиљалаца, порука и прималаца. Рођен је у
Виртембергу у Немачкој, 21. децембра 1921. године. Сви у породици су били
професори сто је и на њега утицало да крене за тим позивом. Захваљујући томе стекао
је велику славу и популарност. Ишао је у гимназију од 1932. До 1939. године. као млад
војник учествовао је у Другом светском рату и две зиме провео на руском фронту.
1944. године започео је студије и завршио први семестар у Прагу. У новембру
1948. године у Хајдембергу двадесетседмогодишњи Јаус, после ратног затвора,
започиње студије: Историју, Психологију и Филозофију.
1959. године почиње да ради као професор на Универзитету у Минстену. 1962.
године одиграо је вазну улогу у успостављању и истаражвању групе Поетика и
Херменеутика са двојицом колега Хансом Блуменбергом и Клеменсом Хеселхаусом.
1966. године отвара се Универзитет у Констанци који је део реформе
Универзитета у Немачкој. Јанс позива свог бившег професора Герхарда Хеса да се
придружи особљу. Јанс је радио са бројним комшијама али се посебно залагао
за ,,Предмет подручја (Фацхбереицхо)“, књижевне студије и ускоро ће се просирити
широм Немачке. Током своје каријере био је гост на Универзитету у Цириху, Берлину,
Колумбији, на Универзитету у Јејлу и Њујорку.
1980. године постао је члан Хеилделбергер Академије. Био је поштован од
стране римског академика Линцеа. После одласка у пензију 1. априла 1987. године до
своје смрти 1997. Године живео је у близини Боденског као професор Емеритус
Универзитета.
3
Једно од битних рецепционистичких питања јесте ста је то књижевно дело?
Одговор на ово питање најбоље се може схватити из историјског контекста у којем је
настао. Период у коме је дело настало и начин на који оно настаје уствари јетсе
најбољи и најефикаснији метод да се добије одговор на питање ста је то књижевно
дело.
У 20. веку, све најважније школе у проучавању литературе негирале су оно на
чему је позитивизам највише инсистирао, негирале су биографизам. Све те школе су
сматрале да биографизам не игра битну улогу у проучавању литературе и да није од
великог значаја сам утицај и историја писца. Оно сто је писац био, уствари је био сам
за себе и његова природа није утицала на проучавање самог дела које је он створио.
Стављајући акценат на изучавању самог текста, те школе су искључивале
историзам као битну карактеристику позитивистичког начина мишљења. За њих је био
битан сам текст којим су се бавили, а нису се залагали за проучавање творца тог текста.
На својствен нашчин су обрађивали грађу и извлачили из ње оно што им се чинило
занимљивим, тумачили су је, али без икаквог осврта на јединку чија је то творевина.
Због крајности до којих је метод интерпретације текста доведен, и до којих је
превладао у изучавању књижевности, и разумљив је значај који је добило предавање
професора Ханса Роберта Јауса на универзитету у Констанци 1967. године под
насловом : „Историја књижевности ако изазов науци о књижевности“.
Јаусово предавање у Немачкој означило је почетак ренесансе историзма.
Јаус је враћао историјско објашњење литералних појава, највише путем којим је
ишао позитивизам: ослањајући се на писца, градећи историју писца. Јаус је историју
књижевности и историзам заснивао на једном чиниоцу који дотле није довољно узиман
у обзир: заснивао их је на примаоцу и читаоцу.
Јаус је створио теорију или естетику рецепције. Та теорија рецепције постаће
веома значајна у проучавању књижевних дела и донеће велике преокрете који ће се
заснивати не само да делу, не само на писцу већ ће од битног значаја бити и прималац,
тачније публика којој је то дело уствари и намењено.
