dimenzijama i kvalitetu sprave, pa je Međunarodna tehnička komisija FIG, objavila propisane
mere i odlike svih gimnastičkih sprava, pa i razboja. Prema sada postojećim propisima dimenzije
razboja su sledeće:

– Dužina pritki – 350 cm. Pritke su ovalnog obiika, sa širim đelom nagore, debljine u

preseku –51 X 41 mm. Raspon stubova, na koje se učvršćuju pritke – 230 cm. Širina između
pritaka od 42 – 50 cm. Visina pritki do gornjeg dela – 70 cm. Postolje razboja može biti od
drveta ili metala, njegova visina ne sme preći 10 cm; sa unutrašnje strane na tlu, nema daske. No,
da bi se sprečili eventualni udari o postolje mogu se sa unutrašnje strane postaviti kratke kose
daske u dužini od 25 do 35 cm.

naskok

spravu

može se

upotrebljavati odrazila daska sistema Rojter. Daska se postavlja na tlo, na strunjaču ili na samo
postolje razboja. Visina strunjače na koju se postavlja daska ne sme da pređe visinu postolja (10
cm).

Diplomski rad

Mladen Josić

2. METODSKA UPUTSTVA

Za takmičenja u sportskoj gimnastici se i vežbe na razboju uklapaju u opšti plan i

program rada, i usvajaju se uporedo sa vežbama celokupnog gimnastičkog višeboja.

U toku rada vežbači uče pravilnu tehniku izvođenja svake nove vežbe u celini i posebno

za svaki njen deo – kada se radi o komplikovanoj vežbi. Posle se to usavršava, i doteruje do
maksi'malnih dostignuća.

Kada nastavnik pristupa obučavanju nove vežbe, mora nastojati da vežbaču stvori što

jasniju predstavu kretanja u prostoru. A da bi to lakše postigao mora rad podeliti na teoretski i
praktični   deo.   Detaljnim   objašnjavanjem   tehnike   izvođenja,   zasnovano   na   biomehaničkim
principima,   nastavnik teoretski priprema vežbača za novu vežbu, a praktičnim prikazivanjem
vežbe u svim njenim fazama dopunjuje pripremni deo rada. Da bi vežbač stekao što pravilniju
predstavu,  nastavnik se mora potruditi đa vežbu pokaže, ili prikaže, više puta, i uvek dopunjava
objašnjenjima, zadržavajući se na osnovnom delu tehnike.

U toku usvajanja nove vežbe potrebno je da se koriste sva pomoćna sredstva koja stoje

na raspolaganju da bi se vežbaču pomoglo da što bolje i pravilnije sagleda osnovu tehnike
kretanja i u sebi stvori sliku vežbe, koju mora i da oseti. U tu svrhu kao pomoćna sredstva služe
– kinogrami, filmski snimci, fotosi i sl. i naravno praktično i očigledno pokazivanje. Ako
nastavnik u svojoj sredini ima vežbača koji vežbu o kojoj se radi, izvodi pravilno, treba da ga
pozove u pomoć i neka vežbačima tu vežbu ili njen bitni deo pokaže nekoliko puta, pa će i to uz
potrebna objašnjenja pomoći da vežbači stvore jasniju predstavu kretanja.

Za svaku novu vežbu nastavnik treba da pronađe način da od lakšeg prelazi ka težem, tj.

da vežbača postepeno navede na vežbu koja se zahteva. Komplikovaniju vežbu mora u samom
početku objašnjavanja i prikazivanja podeliti na sastavne delove, i svaki deo učiti posebno, i tek
kada su delovi usvojeni prići povezanom izvođenju.

Pri obradi gradiva iz programa, u cilju da se vežbaču omogući da pojedine delove vežbi

lakše savlada i shvati, potrebno je da se koriste i ostale glavne i pomoćne sprave. Na njima nekad
se izvode delovi vežbe, ili položaji, koje vežbač na toj spravi možda već zna, i koji u osnovi
zahtevaju istu tehniku i osećaj kao i vežba koja se obučava. Na primer: ako se uvežbava naupor
usklopno na razboju – neka vežbači uporedo izvode istu vežbu i na krugovima i vratilu; ili, a ovo
je naročito važno – kada se uvežbava kovrtljaj nazad na razboju – treba neminovno da vežbač
izvodi pravilan kovrtljaj bez dotika na vratilu, da bi neposredno posle toga sa istim osećajem
prešao na rad na razboju. Taj posredni put će mnogo pomoći vežbaču da brže napreduje i brže
stvori neophodan osećaj snalaženja u prostoru i faze kretanja kroz koje treba da prolazi.

Pošto je vežbač stekao predstavu i osećaj o pravilnom kretanju u svim fazama, treba

pristupiti usvajanju vežbe u celini, i njenom usavršavanju. Uspeh može biti potpun jedino ako se
i vežbač trudi da zadatke sa voljom i u potpunosti ispunjava i ako sluša savete nastavnika.

Vežbu treba ponavljati češće sve dok se ne stvori automatizacija pokreta, pri čemu

saznanje mora kontrolisati njegove osnovne faze.

U toku obučavanja novih vežbi, sasvim shvatljivo, vežbač pravi različite greške. Pri

tome je važno da nastavnik uočava one osnovne greške koje koče pravilno izvođenje i njih treba
prvenstveno ispravljati, a one sporedne docnije u fazi usavršavanja izvođenja.

Kada je jedna vežba usvojena treba je odmah povezati sa drugim vežbama koje su već

naučene i stvoriti povezanu celinu jednog dela celog sastava. Po usvajanju svih delova celog
sastava iz postavljenog programa, sledi prelaz na utvrđivanje sastava u celini. Pri izvršavanju
jedne vežbe povezano sa drugom, neophodno je obraćati pažnju da vežba počne iz sasvim
pravilnog polaznog položaja, da se izvede u pravilnom ritmu i sa punim zamahom (kada se radi o
vežbi zamahom). Isto tako je važno da se svaki deo vežbe završi sa pravilnim položajem iz koga
se može sasvim smireno i sigurno nastaviti i drugi deo vežbe. To znači pravilan završetak jednog
dela vežbe mora u isto vreme da predstavlja pravilan početni položaj za sledeću vežbu.

Diplomski rad

Mladen Josić

No, pored svega toga, nastavnik mora zahtevati od svakog pojedinog vežbača da

postavljeni zadatak izvrši u potpunosti i u odgovarajućejn trenutku. Ne sme dozvoljavati da
vežbač, iz neopravdanih razloga odlaže izvršenje postavljenih obaveza. Na primer: ima vežbača
koji, bilo iz straha ili nedovoljnog samopouzdanja, ili iz bilo kojeg razloga, češće odlažu
izvršenje neke vežbe ili celog spoja, i takvim postupanjem odlažu istovremeno i savlađivanje
postavljenog programa, pa samim tim i koče napredak. U takvim slučajevima nastavnik mora biti
uporan, mora uticati na vežbača da zadatak izvede, a isto tako treba i da obezbedi čuvanje i sve
ostalo da se vežbač oseti što bezbednijim i da bez mnogo razmišljanja i straha priđe ostvarivanju
cilja.

3. O POTREBI ČUVANJA I POMAGANJA

Čuvanje i pomaganje, pri izvođenju vežbi na spravama ima vrlo veliki značaj. Pod

čuvanjem i pomaganjem podrazumevaju se sve one mere koje se preduzimaju u procesu treninga
na času vežbanja, da bi se sprečile povrede vežbača, kao i da se tehnički razvoj vežbača
unapredi.

Na razboju, čuvanje i pomaganje, se svodi u osnovi na to: da se vežbač pridrži u uporu

ili u visu, da bi se sprečilo propadanje između pritaka ili udar o pritke. U najviše slučajeva čuvar
stoji sa strane vežbača izvan razboja. Pri prelazu u vis mora biti spreman da prihvati vežbača
odozdo i tako spreči pad. A pri izvođenju vežbi nad pritkama (okreti, premeti i sl.), mora stajati
na uzvišenom mestu (deo švedskog sanduka, švedska klupa i sl.), tako da najlakše može,
prihvatiti vežbača u toku izvođenja, ukoliko se ukaže potreba.

Kod komplikovanijih vežbi kada treba izvesti vežbu sa puštanjem sprave ili sa okretom

i puštanjem, moraju čuvati po dva čuvara. Posebno treba obezbediti čuvanje kada se uče
komplikovaniji saskoci. Kod komplikovanih saskoka i vežbi, vezanih sa rizikom pada, treba
upotrebljavati sigurnosni pojas. Izvođenjem vežbi sa sigurnosnim pojasom vežbač se brže
oslobađa straha i lakše savlada tehniku vežbe. Sigurnosni pojas se upotrebljava samo na početku
učenja, ali čim vežbač stekne samopouzdanje i potreban osećaj orijentacije, treba pristupiti radu
bez pojasa, uz normalno čuvanje.

Na časovima rada treba navikavati vežbače da sami čuvaju jedni druge. Trener mora

pokazati najbolji način čuvanja za svaku vežbu i zadužiti pojedine vežbače, ili sve vežbače
redom, da prihvate i savladaju određeni način čuvanja. Da bi ovladao navikom čuvanja, vežbač
se mora neminovno sistematski pripremati.

Od čuvanja i pomaganja ima velike koristi i vežbač-čuvar, jer čuvajući drugoga

najbolje uočava njegove greške i nepravilnosti u izvođenju, i blagodareći tome, pošto je
proniknuo u detalje tehnike, sam sebi olakšava rad jer može izbeći mnoge greške kada prilazi
učenju te vežbe.

I čuvanje i pomaganje spada i pojam ''samoočuvanja'', tj. sposobnost vežbača da se sam

sačuva u slučaju neuspele izvedbe. Tu sposobnost mora nastavnik razvijati uporedo sa
uvežbavanjem tehnike neke vežbe. To se postiže naročitim pomoćnim vežbama iz akrobatike
(koluti napred i nazad na tlu i na razboju; padanje iz raznih položaja na spravi – iz stava na
ramenima, stava u uporu) i raznim vežbama kojima će se postići okretnost, snalažljivost i
prisustvo duha u kritičnim momentima.

Pri formiranju navika čuvanja i pomaganja potrebno je obratiti pažnju i na sledeće

važne momente:

– da čuvar zauzme najpogodnije mesto i položaj, kako će najbolje moći da pruži

pomoć vežbaču;

– da čuvar primeni najpogodniji zahvat u datom momentu;
– da čuvar sačuva prisustvo duha i siguran stav pri pružanju pomoći;