Порез на додату вредност се примењује већ четврту деценију и више не представља
новину ни у теорији ни у пракси. Има изражене и неспорне предности и релативно
мање недостатке у односу на све друге облике опорезивања промета. Представља
данас најраспрострањенији облик пореза на промет у свету будући да се примењује у
око 120 земаља у којима живи око 70% светског становништва, укључујући и све земље
Европе. Порез на додату вредност је свефазни нето порез на промет који елиминише
кумулирање опорезивања и који дефинитивно погађа крајњу потрошњу финалних добара и услуга у земљи потрошње. Потрошни тип је доминантни облик пореза на
додату вредност, обезбеђује да се ослободе од опорезивања набавке сталних и обртних
средстава и као такав фаворизује технолошки напредак и инвестирање. Уз примену
принципа земље одредишта као земље настанка обавезе плаћања (извоз ослобођен,
увоз опорезован), порез на додату вредност елиминише двоструко опорезивање и
уважава порески суверенитет земље увознице.
У јавним финансијама је апсолвиран став да манифестацију економске снаге коју треба опорезовати, односно да порески објекат, чине: (1) приходи, односно доходак као збир свих нето прихода, (2) имовина и (3) потрошња. Порези на потрошњу су порези који се плаћају у вези са коришћењем финалних добара и услуга у земљи потрошње. Они су увек посредни порези који индиректно (посредно) погађају пореску снагу која се манифестује у радњама употребе и трошења дохотка односно имовине. У питању су, значи, порези који се плаћају у вези са коришћењем финалних добара и услуга. Њихове кључне предности су (1) издашност, (2) еластичност, (3) већа угодност при плаћању, (4) скоро никакав отпор при плаћању и (5) ниски трошкови наплате. У недостатке ових пореза ваља укључити: (1) регресивност и (2) изражени инфлаторни потенцијал. Порези на потрошњу представљају један од најстаријих пореских облика, будући да су познати још у античком добу у виду пореза на промет и акциза. Такође, порези на потрошњу су увек заузимали, а и данас заузимају, истакнуто место у пореским системима односно у
2
Основна сврха убирања пореза је финансирање буџета и прописаних надлежности
државе и њених јединица. Порези су најважнији извор буџета и без њих држава не би
могла да функционише и финансира јавна добра и заједничке потребе, као што су
одбрана, заштита својине и права грађана, јавни ред и мир, образовање, здравство,
инфраструктура и слично.
Поред овог главном циља, други циљеви опорезивања су:
редистрибуција дохотка или имовине, где се неки грађани оптерећују порезом
више, а други мање,
дестимулисање нежељеног понашања, као потрошње дувана и алкохола кроз
високе акцизе, и/или
уградња стабилизатора укупног дохотка земље кроз прогресивно опорезивање,
како верују неки економисти.
Важна особина појединих пореза је врста пореске стопе. Она може бити
пропорционална, када стопа остаје иста без обзира на раст дохотка, прогресивна, када
стопа расте са повећањем доохотка, и регресивна, када се стопа смањује са повећањем
дохотка.
2.2. Историја пореза
Од када постоји држава постоји и потреба да се она финансира. Начин њеног
финансирања се веома мењао током времена.
У старија времена (антика и средњи век), порези су били мање важни него данас, а
држава и владалац више су се ослањали на приходе од крунске земље и рудника
племенитих метала, који су се налазили у владаочевој својини. Владалац је, као власник
свега постојећег, користио и рад поданика за своје и државне потребе, а без
опорезивања. Снажније државе наплаћивале су трибут од покорених држава.
Ипак, и тада су постојали извесни порези, односно дажбине. У Египту се помињу порез
на уље за кување и главарина, у Грчкој царина и главарина на робове и странце, у Риму
4
главарина у ранијем периоду, а касније порез на наслеђе и на промет (жито, со), као и
царина.
И у средњем веку приходи од крунских домена остају важан извор прихода владаоца и
државе, али се шире порези у облику главарине, пореза на земљу и наслеђе и разних
других дажбина. Део пореза плаћа се у натури, као део жетве или у стоци. Црква стиче
велике приходе кроз разне дажбине.
Појава и раст многих пореза чврсто је везана за ратове и потребу коју они доносе да се у
кратком року знатно повећа државни приход. Тако је први порез на доходак грађана
уведен у Енглеској 1799. године како би се финансирао рат са Наполеоном. И касније су
скокови у опорезивању резултат ратова (на пример, I и II светског), после којих порески
терет није у потпуности враћан на пређашњи ниво.
Прогресиван порез на доходак уведен је први пут у Пруској 1853, а затим у другим
земљама (Британија 1907, САД 1913, Француска 1917).
У Енглеској је у средњем веку наплаћиван порез и за сваки прозор на згради. Порески
обвезници су зато зазиђивали прозоре да би плаћали мањи порез. Последица такве
пореске политике се и данас може видети на неким зградама у Лондону.
Током ропства под Турцима, Турци су наплаћивали чак и порез који се звао
"жвакалица".
2.3. Типови пореза
Основна подела пореза је на непосредне и посредне. Непосредни порези су они које
плаћају порески обвезници који их и сносе (порези на доходак грађана, добит
предузећа и слично), док се код посредних пореза (порези на промет, царине и слично)
унапред зна да ће их порески обвезних (трговинско предузеће или увозник) пребацити
на неког другог (потрошача). Подела је ипак непотпуна и нејасна, будући да постоји
преваљивање и непосредних пореза, па није увек јасно ко их сноси.
Основни порези су:
Порез на доходак грађана
, који покушава да обухвати све приходе једног грађанина
(или понекада породице). Погодан је за редистрибуцију и обично прогресиван, како би
се јаче захватили доходци најбогатијих. Знатна прогресиваност из првих деценија после
II светског рата (маргинална пореска стопа и до 70%) напуштена је у већини земаља, јер
се показала негативно са становишта продуктивног рада, инвестирања и одлива
5
2.4. Обележја пореза
1. Порези су деривативан, изведени јавни приход државе.
2. Порези су присилан приход државе.
3. Порези служе за подмирење јавних расхода.
4. Нема директне противуслуге за наплаћени порез.
5. Обвеза плаћања пореза се извршава по правилу у новцу.
6. Порези су углавном ненаменски (недестинирани) јавни приход.
7. Порез се плаћа према територијалном принципу.
Са друге стране по економским карактеристикама порези, морају бити ефикасни,
праведни, издашни, разумљиви и једноставни и стабилни.
2.5. Пореска начела
Још од Адама Смита економисти су се бавили истраживањем функционисања пореског
система. Битно је било утврдити на којим начелима би се порески систем требао
темељити. Адам Смит је био први који је истакао своја позната четири (4) пореска
канона у делу Богатство народа, 1776. :
1. Сваки грађанин дужан је држави плаћати порез и то према својим економским
могућностима.
2. Обвеза плаћања пореза мора бити регулисана законом. Порез не сме бити
произвољан него унапред познат пореском обвезнику.
3. Порез се наплаћује онда када је то најповољније за пореског обвезника.
4. Трошкови убирања пореза морају бити што нижи, како би терет пореских обвезника
био што подношљивији, а приход државне благајне што већи.
