2
VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ODSEK AGRONOMIJE
SEMINARSKI RAD IZ: ORGANIZACIJE POLJOPRIVREDE
TEMA:
MERE ZA PODSTICAJ POLJOPRIVREDE
Mentor: Student:
Ime i prezime Ime i prezime,broj indeksa
Datum odbrane:
Broj bodova:
4
1. UVOD
Organizacija je tekovina evolucije društva. Od najstarijih vremena, čovek je
potrebu za organizovanjem i primenjivao različite organizacione metode i
tehnike do kojih je po potrebi zahteva životnih prilika. Nije to bilo znanje negde
stečeno pa još manje se radilo o unapred smišljenoj aktivnosti za koju se
prethodno utvrdilo da će dati najbolje rezultate.
Organizacija kao konkretna
ljudska aktivnost stara je koliko i ali je nauka o organizaciji jedna od najmlađih
nauka, jedva vek i po postojanja.
Inženjer poljoprivrede će biti u prilici da
organizuje tehnološke metode i principe vodeći razne procese agro i zoo
tehnologije, odnosno agrotehnike i zootehnike. Vođenje poslova ne zahteva
samo znanja i sposobnosti primene za uže stručne agronomske oblasti, već i
organizaciona i rukovodilačka znanja.
Bez valjanog organizovanja i
rukovođenja, na znanju, nema uspeha, i to ne samo u velikoj firmi već i u
najmanjoj, tek osnovanoj, u kojoj je osnivač ujedno i vlasnik i direktor i sva
radna snaga. Uostalom, veliki broj svršenih studenata VTŠ, posle kraće obuke
uz vođstvo iskusnih inženjera i rukovodilaca, samostalno će nastaviti rad na
svojoj porodičnoj farmi ili radionici ili fabrici. Ili će trgovati robama u vezi sa
delatnostima iz svoje struke. U svakom od tih slučajeva, kao i u drugima,
potrebno je znanje iz organizacije i iz oblasti rukovođenja.
2. AGRARNA POLITIKA
Agrarna politika je deo ekonomske politike u poljoprivredi jedne zemlje, pa i
Srbije. Drugačije se označava kao ekonomika poljoprivrede.
Agrarna politika obuhvata politike koje država sprovodi kako bi usmeravala
razvoj te privredne grane. Ona nije u svim državama ista, a i na primeru naše
zemlje može se videti da nije ista u svim razvojnim periodima.
2.1. Vlasništvo nad zemljišnim posedom
Kroz istoriju, u našoj zemlji se menjala zemljišna politika, a sa njom i
pitanje vlasništva nad zemljišnim posedom. Danas nema ograničenja u pogledu
veličine poseda kojim pojedinac može raspolagati, kao vlasnik ili kao zakupac.
Posle Drugog svetskog rata vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem bilo je
ograničeno na deset hektara u ravničarskom odnosno 20 u brdsko-planinskom
području. Razgradnjom društvene svojine, njenim krahom, država postaje
vlasnik tog zemljišta. Državno zemljište može se uzeti u zakup i platiti
zakupnina, od koje polovina novca ide državi a polovina lokalnoj samoupravi.
5
Najveći deo tog novca treba da se vrati u podizanje kvaliteta poljoprivrednog
zemljišta i uopšte njegove vrednosti.
2.2. Uređenje parcela, komasacija i arondacija
Savremena poljoprivredna proizvodnja zahteva uređene zemljišne površine,
naročito one koje su namenjene plantažnoj biljnoj proizvodnji. Razlozi su brojni,
a najvažniji su vezani za upotrebu mehanizacije. Da bi se koristile velike moćne
mašine, koje daju veliki učinak i visoku produktivnost rada, potrebne su velike i
uređene parcele. U uslovima obrade zemljišta zapregama, bila je dovoljna
parcela od 40-50 ari. Za male traktore racionalno je da parcele iznose nekoliko
hektara. Za moćnu mehanizaciju, poput Džon Dir-a, optimalne parcele su iznad
50-100 hektara. Nije reč samo o veličini parcela, već i o njihovom uređivanju.
Pre svega, o tome da dve i dve strane parcele budu paralelne, kako rad mašina
ne bi imao „prazne hodove", zatim o izravnjenosti površine, čišćenju od korova,
panjeva, građevinskog materijala itd.
Kod nas je suviše mala veličina parcela namenjenih poljoprivredi. Tome je
doprineo zakon o ograničenju raspolaganja posedom preko 10 ha u žitorodnim
rejonima. Najčešće je poljoprivredno domaćinstvo posedovalo po 2-4 hektara,
što je bilo raspoređeno na mnogobrojne parcele, često manje od 20 ari. U
pojedinim opštinama, prosečna veličina parcela bila je ispod 20 ari. To je
poskupljivalo rad, habalo mehanizaciju, a granice parcela su obilovale
uvratinama i međama, gde se razmnožavao korov, ugrožavajući gajene biljke na
uređenim parcelama. Usitnjavanju poseda doprineo je i Zakon o nasleđivanju,
po kome je naslednicima omogućeno da mogu deliti svaku parcelu (npr. ako je
ostavilac imao tri naslednika, oni su najčešće svaku parcelu delili na tri dela, da
bi posle određenog vremena svako od njih tako smanjenu parcelu ostavljao
svojim naslednicima koji su ih takođe delili na srazmeran broj delova). U
zemljama koje žele da očuvaju optimalnu veličinu parcela, nije dopušteno
fizičko deljenje parcela.
Komasacija
je mera uređenja zemljišta kojom se ukrupnjavaju parcele istog
vlasnika. Praktično, na području gde se vrši komasacija, sve poljoprivredne
površine se formiraju u velike celine - zemljišni fondovi, od kojih svaki vlasnik
dobija koliko je i uneo u taj fond, ali manji broj parcela veće površine. Idealno
bi bilo da svaki vlasnik dobije po jednu veću parcelu, jer je prosečna veličina
poseda ispod 5 hektara. Međutim, vlasnici ispoljavaju zahteve da imaju jednu
parcelu blizu sela (plac, zabran), jednu u dolini reke ili potoka (bašta), jednu u
brdu (vinograd, voćnjak), a jednu u „polju", tako da je „polje" umanjeno za
istrgnute male parcele, što devalvira komasaciju kao dobru meru agrarne
politike.
Arondacija
je u prošlosti bila značajna mera formiranja društvenih
poljoprivrednih dobara, grupisanjem njihovih poseda u jedan zemljišni
kompleks.
