1
Univerzitet Singidunum
Fakultet za primenjenu ekologiju Futura
Beograd
Predmet: Sistem ekološke bezbednosti
-Seminarski rad-
Tema: Uticaj ekološke bezbednosti na životnu sredinu i biodiverzitet
Mentor: Prof. Mesud Adzemović Student: Marija Jokić
2
1. Uvod
Ekološka bezbednost (bezbednost životne sredine) predstavlja termin koji se koristi za probleme
koji povezuju stanje životne sredine sa interesima nacionalne bezbednosti. To je tema koja sve
više dobija na značaju, mada u svetu trenutno ne postoji visok stepen saglasnosti o tome kako se
ekološka bezbednost definiše, koje su pretnje njenoj stabilnosti i koje su odgovornosti za
preduzete mere. Problemi vezani za prirodne resurse i životnu sredinu, koji oslabljuju kvalitet
života i uzrokuju rastuću konkurenciju i tenzije, mogu izazvati opasnost po nacionalnu
bezbednost.
Ekološka bezbednost obuhvata razmatranje problema koji se tiču nedovoljnih količina prirodnih
resursa, degradacije životne sredine, biološke opasnosti, a koji mogu dovesti do sukoba. Metode
rešavanja ovih problema podrazumevaju primenu ekološki opravdanih tehnologija (korišćenje
obnovljivih resursa s ciljem smanjenja potrošnje resursâ uopšte, smanjenje nastajanja otpada i
recikliranje nastalog otpada itd), politike održivog razvoja, pravnih i ekonomskih instrumenata u
oblasti životne sredine itd.
Mada su održivi razvoj i ekološka bezbednost koncepti koji se međusobno dopunjavaju, oni ipak
nisu jedno te isto. Održivi razvoj se odnosi na ekološki razuman društveno-ekonomski razvoj, a
ekološka bezbednost je usredsređena na prevenciju sukoba vezanih za ugrožavanje životne
sredine, na dodatnu potrebu oružanih snaga da se zaštite od ekoloških opasnosti i na sanaciju
štete nanete životnoj sredini. Uslov ekološke bezbednosti je stanje u kojem postoji održiva
interakcija društvenih sistema i sistema životne sredine, u kojem svi pojedinci imaju
ravnopravan i razuman pristup dobrima koja proističu iz prirodne sredine i u kojem postoje
mehanizmi za rešavanje ekoloških kriza i konflikata (UNDP, 2003).
Degradacija životne sredine i nedostatak resursa na lokalnom i regionalnom planu (pogoršani
porastom broja stanovnika, nepravednom raspodelom bogatstava i globalnim promenama u
oblasti životne sredine) bitni su faktori koji mogu da stvore ili pojačaju opasnost po nacionalnu
bezbednost u smislu političke nestabilnosti ili nasilnog sukoba ili da joj doprinesu. Migracije
stanovništva prouzrokovane očiglednom degradacijom životne sredine sve se češće pojavljuju
kao nov problem, i može se očekivati da pojačaju već postojeće tenzije.
Na primer, poplava i nuklearna havarija imaju jednu zajedničku osobinu: obe pojave
predstavljaju pretnju bezbednosti štetom koju mogu naneti životnoj sredini. Pošto priroda ne
poznaje veštački određene granice, verovatno je da se pretnje ovakve vrste šire preko državnih
granica. Tada se pojavljuje međunarodni aspekt problema. Konflikti koji mogu biti u vezi sa
pitanjima životne sredine (NATO, 1999) odnose se na:
1. sukobe povezane sa migracijama (unutar zemlje, preko granica i demografski uzrokovana
migracija);
2. međunarodne konflikte oko resursa;
4
Bezbednost životne sredine se uspostavlja:
uvažavanjem činjenice da je bezbednost životne sredine značajan deo regionalne
saradnje i globalnih spoljnopolitičkih odnosa;
jačanjem sektora životne sredine i održivog korišćenja (a ne samo eksploatacije)
prirodnih resursa;
uvažavanjem potrebe za uspostavljanjem sistema za ranu najavu od prirodnih katastrofa i
reagovanje u slučaju hemijskih udesa;
uvažavanjem potrebe da se uvode čistije tehnologije i proizvodnje kroz mehanizme
suzbijanja daljih klimatskih promena;
realizaciji strateških procena uticaja na životnu sredinu u svim procesima planiranja;
uvažavanjem partnerstva građana sa institucijama vlasti na svim nivoima, sa industrijom i
biznisom, sa nevladinim organizacijama;
rešavanjem problema decenijskog negativnog ekološkog nasleđa (pre svega u oblasti
otpada i otpadnih voda).
2. Zakonodavno-pravni okvir
Ustav Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 83/06) utvrđuje pravo građana na zdravu životnu
sredinu, kao i dužnost građana da štite i unapređuju životnu sredinu u skladu sa zakonom.
Članom 74. utvrđeno je da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno
obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina,
odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
Članom 87. utvrđuju se odredbe koje se odnose na prirodne resurse. „Prirodna bogatstva, dobra
za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike
Srbije u državnoj su imovini. Prirodna bogatstva koriste se pod uslovima i na način predviđen
zakonom.“ Prema članu 97, Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: održivi razvoj; sistem zaštite
i unapređenja životne sredine; zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta; proizvodnju,
promet i prevoz otrovnih, zapaljivih, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija.
2.1.Zakonodavstvo u oblasti životne sredine
Zaštita životne sredine je zbog svoje složenosti jedna od najzahtevnijih oblasti u procesu
usaglašavanja sa propisima EU. Postoji preko 150 propisa EU sa kojima je potrebno uskladiti
domaće zakonodavstvo. Neophodno je prepoznati značaj sektora zaštite životne sredine, čije se
aktivnosti, uz znatna ulaganja, moraju prilagoditi standardima EU u oblasti zaštiti životne sredine
i jačanju integrisanja politike zaštite životne sredine sa sektorskim politikama u početnoj fazi
njihove pripreme. Rok za potpuno usklađivanje sa Direktivama biće dogovoren za vreme
5
pregovora o pristupanju EU. Očekuje se sličan tranzicioni period kao i u novim zemljama
članicama.
Imajući u vidu nadležnosti Uprave za zaštitu životne sredine, složenost sektora zaštite životne
sredine, veliki broj propisa EU koji regulišu ovu oblast, a sa kojima mora biti usklađeno domaće
zakonodavstvo, kao i veliki broj međunarodnih ugovora koji moraju biti implementirani, radi
boljeg upravljanja (planiranja, izdavanja dozvola, inspekcije i upravljanja projektima) zaštitom
životne sredine potrebno je osnivanje posebnog ministarstva nadležnog za poslove zaštite
životne sredine.
2.2. Međunarodna/regionalna saradnja
Ekološka bezbednost takođe mora da bude deo spoljne politike svake države. Ona se ne može
tretirati izolovano. Pretnje ekološkoj bezbednosti često podrazumevaju prekogranične i/ili
globalne posledice za koje je neophodna međunarodna saradnja.
Postoji značajno zaostajanje Srbije u ratifikovanju međunarodnih ugovora i učešću u
međunarodnoj saradnji u oblasti životne sredine. To se odnosi kako na neke međunarodne
ugovore univerzalnog karaktera, tako i na one regionalnog i subregionalnog karaktera. Ipak,
može se reći da je najveći problem i najuočljivije zaostajanje u delu međunarodnih ugovora
zaključenih u okviru Ekonomske komisije UN za Evropu. Takvo stanje u pogledu ratifikovanja
međunarodnih ugovora u oblasti životne sredine predstavlja problem za ostvarivanje ciljeva
reforme politike životne sredine i ima uticaja na druge sektore – ovo pre svega zbog značaja koji
ovi međunarodni ugovori imaju za saradnju u oblasti životne sredine i održivog razvoja, zbog
značaja koji pitanja koja oni regulišu imaju za većinu država u regionu, kao i zbog činjenice da je
većina država u regionu prihvatila ove međunarodne ugovore i najveći broj protokola.
Prihvatanje i primena ovih protokola od velikog su značaja u procesu približavanja evropskim
standardima i u međudržavnim odnosima susednih zemalja u regionu. Prihvatanje i primena
međunarodne pravne regulative ukazuje na ozbiljnost državne uprave i na pouzdanog partnera
koji je spreman da na sebe preuzme odgovornosti koje proističu iz međunarodnih pravila, ali i da
koristi prednosti i pogodnosti primene opšteprihvaćenih standarda. U tom poslu moguće je
obezbediti pomoć međunarodnih institucija i organizacija kroz strukturne i bilateralne fondove.
Konvencija o saradnji radi zaštite i održivog korišćenja reke Dunav
Dunav i njegove pritoke predstavljaju jedinstven ekosistem sa brojnim vrednim prirodnim
oblastima. Kako Dunav drenira područje od oko 817.000 kvadratnih kilometara sa oko 85
miliona ljudi, propadanje rečnog basena može negativno uticati na stanovništvo. Primećene su i
značajne negativne promene kvaliteta vode u Crnom moru. Pokrenute su međunarodne aktivnosti
da bi se bolje zaštitile vode Dunava i Crnog mora. Konvencija o saradnji za zaštitu i održivo
korišćenje reke Dunav (Konvencija za zaštitu Dunava) ima cilj da omogući održivo i pravedno
