UVOD
Izvoz i spoljna trgovina su vrlo važni stubovi privrede svake zemlje.
Ofanzivan pristup
promociji razmene sa inostranstvom
predstavlja važnu osnovu za privredni rast, zaposlenost i
prosperitet. Rast globalizacije i promene u medjunarodnoj podeli rada i trgovini otvaraju velike
mogućnosti. Istovremeno, predstavljaju i ogroman izazov za domaću ekonomiju.
Ovo iziskuje
potrebu kreiranja politike podrške spoljno-trgovinskoj razmeni i izvozu koja je okrenuta ka
budućnosti.
S toga je podrška preduzećima, posebno malim i srednjim za uspešan nastup u inostranstvu od
izuzetnog značaja.
1
Osnovno pravilo je
: onaj ko želi uspešno da posluje na stranom tržištu mora dobro da
upozna to tržište. U ovo spadaju saznanja o uvoznim, poreskim i pravnim uslovima, kao i o
institucijama te zemlje.
Spoljnotrgovinska politika ima za cilj
da kroz uticaj na spoljnotrgovinsko poslovanje
ostvari ekonomske ciljeve zemlje i poboljša međunarodnu konkurentnost domaćih privrednih
subjekata.
Kada se govori o
spoljnotrgovinskoj politici zemlje
misli se pre svega na njen uticaj na
međunarodni promet roba i usluga – na uvoz i izvoz.
Spoljnotrgovinska politika ima veoma veliki uticaj na vrednost uvoza i izvoza.
Međunarodna razmena robe i usluga jednostavno nije moguća ako istovremeno nije moguće i
kretanje kapitala između zemalja.
Početak razvoja međunarodnih ekonomskih odnosa seže duboko u prošlost i nikako ne
predstavlja pojavu novijeg datuma. Međunarodna trgovina je, ipak, svoj zamah počela da
doživljava u poslednjih nekoliko decenija, a ključnu ulogu u tom zamahu odigrale su sledeće
pojave:
-
razvoj telekomunikacija – kroz olakšavanje komunikacije između udaljenih delova planete;
-
tehnološki progres – kroz proizvodnju roba primenom moderne tehnologije;
-
spoljnotrgovinska politika – kroz stanoviše koje je prihvatila većina zemalja: da je slobodna
trgovina između zemalja korisna za sve.
Treba reći da su nekada glavni subjekti međunarodne trgovine bile države, a da su to danas pre
svega velike i snažne banke i transnacionalne kompanije – kompanije koje posluju u većem broju
zemalja i često ostvaruju prihode koji su veći od bruto društvenih proizvoda nekih zemalja. Države
se sve ređe pojavljuju kao poslovni subjekti u međunarodnoj trgovini, ali i dalje zadržavaju
značajnu ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima jer obavljaju različite regulatorne
funkcije, donose jednostrane mere ili potpisuju sporazume sa drugim državama, a sve u cilju
stvaranja pravnog okvira za razvoj i napredak međunarodnog poslovanja.
Bez obzira na to što nije glavni subjekt međunarodne trgovine država ipak vrši značajan, a
ponekad i ključni uticaj na njeno odvijanje. Uticaj konkretne države na spoljnotrgovinsko
poslovanje njenih preduzeća i međunarodne ekonomske odnose formuliše se i materijalizuje kroz
vođenje spoljnotrgovinske politike. U prometu sa inostranstvom, međutim, javlja se problem
različitih valuta u različitim zemljama. Taj problem se rešava putem deviznog kursa kao veoma
značajne kategorije u obavljanju međunarodnih transakcija.
Instrumenti za regulisanje izvoza-
primenjuju se u sistemu mera spoljnotrgovinske politike sa osnovnim ciljem da zemlja poveća
1
http://www.pks.rs/Default.aspx?tabid=2901
1
Otvorene privrede, kao što je već rečeno, stupaju u ekonomske odnose sa drugim privredama
odnosno sa privredama drugih zemalja. One to čine na dva osnovna načina:
1. preko uvoza i izvoza,
2. preko plasiranja i nabavljanja kapitala na međunarodnim finansijskim tržištima.
1.1. Uvoz i izvoz
Kada se govori o spoljnotrgovinskoj politici zemlje misli se pre svega na njen uticaj na
međunarodni promet roba i usluga – na uvoz i izvoz.
Uvoz
predstavlja kupovinu roba i usluga na inostranom tržištu, a izvoz prodaju domaćih dobara i
usluga na stranom tržištu odnosno inostranim kupcima. Kupoprodaja dobara na međunarodnom
tržištu je uvek uvozno-izvozni posao – kada, recimo, preduzeće iz Srbije prodaje svoje proizvode
na tržištu Grčke za Srbiju to predstavlja izvoz, dok je sa stanovišta grčke privrede reč o uvozu.
Kada se posmatra jedna konkretna zemlja odnosno njena nacionalna ekonomija neminovno
je poređenje između njenog uvoza i izvoza. Razlika između vrednosti izvoza i uvoza zemlje
predstavlja neto izvoz:
neto izvoz = izvoz – uvoz
Neto izvoz može biti pozitivan (u slučaju da zemlja više izvozi nego što uvozi) odnosno
negativan (u slučaju da je vrednost uvoza veća od vrednosti izvoza). Neto izvoz predstavlja
kategoriju koja je bliska takozvanom
trgovinskom bilansu
koji predstavlja pregled prometa roba i
usluga zemlje sa inostranstvom. Trgovinski bilans zemlje može se naći u sledećim stanjima:
stanje suficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz pozitivan;
stanje deficita trgovinskog bilansa – kada je neto izvoz negativan;
uravnotežen trgovinski bilans – kada je neto izvoz jednak nuli odnosno kada su izvoz i uvoz
zemlje jednaki.
Na vrednost izvoza i uvoz konkretne zemlje utiče više različitih faktora od kojih su najvažniji
sledeći:
dohodak potrošača,
cene na domaćem i inostranom tržištu,
sklonost potrošača ka potrošnji domaće odnosno inostrane robe,
devizni kurs po kome se razmenjuje domaći novac za strani,
udaljenost između zemalja odnosno transportni troškovi,
ukupna ekonomska razvijenost zemalja,
spoljnotrgovinska politika
Spoljnotrgovinska politika ima veoma veliki uticaj na vrednost uvoza i izvoza. Iako je u svetu
prisutan trend stimulisanja slobodne trgovine, većina zemalja koje nisu deo nekog zajedničkog
tržišta (kao što je, na primer, zajedničko tržište Evropske unije) zadržava određene barijere u
obavljanju međunarodne trgovine.
3
Postoji više razloga za to:
zaštita domaće privrede – protekcionizam,
uravnotežavanje platnog bilansa,
povećanje javnih prihoda,
uticaj na potrošnju domaćih potrošača,
uticaj na zaposlenost,
uticaj na redistribuciju dohotka itd.
Sve barijere koje se pojavljuju u međunarodnom prometu dele se na carinske i necarinske:
carinske barijere – carine su dažbine koje se uvode na proizvode prilikom njihovog prelaska
iz jednog trgovinskog područja u drugo;
necarinske barijere – kvote, izvozne subvencije i takse, restriktivna carinska procedura,
restriktivna državna politika prema stranim proizvodima, antidampinški propisi i praksa itd.
Iako veliki broj zemalja zadržava spoljnotrgovinske barijere, činjenica je da se odnosi razmene
konkretne zemlje najbolje mogu poboljšati ne korišćenjem barijera već podizanjem međunarodne
konkurentnosti zemlje i preduzeća koja iz nje potiču.
1.2. Međunarodno kretanje kapitala
Otvorena privreda se stupajući u međunarodne ekonomske odnose ne uključuje samo u
spoljnotrgovinski promet robom i uslugama već i u međunarodno kretanje kapitala. Ustvari,
međunarodna razmena robe i usluga jednostavno nije moguća ako istovremeno nije moguće i
kretanje kapitala između zemalja. Ako, na primer, jedno srpsko preduzeće proda svoje proizvode
preduzeću iz Austrije radiće se o prometu proizvoda. Međutim, kada to austrijsko preduzeće bude
plaćalo proizvode devizama (eurima) srpskom preduzeću radiće se o kretanju kapitala. Prema tome,
međunarodni promet roba i usluga i međunarodni promet finansijskog kapitala uvek idu zajedno.
Kada se govori o međunarodnom kretanju kapitala pre svega se, ipak, misli na investicije koje
preduzeća i pojedinci iz jedne zemlje sprovode u nekoj drugoj zemlji. Strane investicije se najčešće
dele na dve kategorije:
strane direktne investicije – podrazumevaju kupovinu preduzeća u stranim zemljama
odnosno osnivanje novih preduzeća u inostranstvu; investitor postaje vlasnik preduzeća i
njime u potpunosti upravlja;
strane indirektne investicije (portfolio investicije) – strana preduzeća i pojedinci kupuju
akcije domaćih preduzeća i ostvaruju pravo na upravljanje i prisvajanje rezultata u
zavisnosti od broja kupljenih akcija.
Za svaku konkretnu zemlju je veoma značajno da u svojoj privredi stvori klimu koja je povoljna
za privlačenje stranih investicija. Faktori koji najdirektnije utiču na atraktivnost zemlje za strane
investitore su:
visina realnih kamatnih stopa,
rizici (ekonomski, politički i drugi) povezani sa investiranjem u datu zemlju,
tretman stranog vlasništva i kapitala.
1.3. Platni bilans
4
