државни апарат, или државни механизам. У оба случаја, реч је о организацији која
суверено врши власт засновану на принуди. Ипак, државна организација је шири
појам од државног апарата и државног механизма, јер она у демократијама
обухвата и грађане који повремено учествују у вршењу власти, и на тај начин
улазе у државну огранизацију.

Државни апарат, сачињавају лица која као државни чиниоци врше државне

послове трајно, у виду занимања и на професионалан начин.

Државни механизам, означава састав и везе државних органа, који сами по

себи чине један механизам за вршење власти, али и сама средства којима се
користе државни органи кад примењују своју власт у друштву.

Државу као организацију за принуду, треба разликовати од друштва. За

државну организацију се каже да је друштвена. Државна организација се
разликује од самог друштва по томе што је посебна друштвена организација која
једина располаже монополом физичке силе.

Државну организацију јасно разликују од друштва чији је део њене особине:

да је посебна друштвена организација и да располаже монополом физичке силе.

Државна организација се од других друштвених организација разликује пре

свега по монополу физичке силе којим само она располаже, али такође и према
лицима која је сачињавају и која обављају одређене државне послове на основу
своје предходно утврђене надлежности, што значи да унапред тачно знају шта
треба да раде. Осим тога у државној организацији постоје и посебна лица која
воде рачуна о томе да сваки члан врши своју делатност у складу са важећим
правом. Та лица могу да примењују санкције против свих који своје дужности не
врше у складу са правом и интересом службе. Сви државни органи су под строгим
надзором, јер се изнад њих увек налази неки виши државни орган. И тако редом
све до сувереног државног органа који обезбеђује јединство државе. Такав ред и
склад у раду између свих државних органа обезбеђује ефикасност у раду државне
организације. Организација државе мора да буде таква имајући у виду
специфичне задатке које њени органи треба да извршавају. Због тога начело

субординације (строге потчињености) има посебан значај за њено
функционисање.

Државна организација није дата једном заувек, и она се мења. У свом

развојном   путу   државна   организација   прешла   је   огроман   пут   од   веома
једноставне,   примитивне   државне   организације,   са   малим   бројем   људи   и
задацима   који   се   нису   сасвим   јасно   разликовали   од   друштвених   задатака   и
подухвата.   Касније   са   повећањем   броја   људи   који   сачињавају   државну
организацију   и   њихови   послови   се   повећавају   и   препуштају   разноврсним,
специјализованим државним органима, па и сама државна организација постаје
сложенија,   а   послови   које   државни   органи   врше   све   подробније   правно
регулисани.

Период апсолутистичке монархије је посебно важан за развој државне

организације, јер се у тадашњим европским државама ствара веома разгранат
државни апарат, који се претежно састоји од професионалних државних
службеника који живе од рада у државним организацијама.

Развој државних организација је своју највишу тачку доживео у савременим

државама на почетку овог века и миленијума.

2.2.

Појам државе

У правној и политичкој теорији постоје бројне дефиниције државе, као

мноштво речи којима се означава ова политичка заједница у различитим
историјским раздобљима.

По Аристотелу држава његовог времена била је савршена и самодовољна

заједница која настаје из животних потреба, али постоји да омогући најбољи
живот. Св. Августин је сматрао, да је римска држава изобличена

civitas terrena,

док

је Хегел у

civitas terrena

видео божанску идеју каква постоји на земљи. Маркс је

државу схватао као класну организацију, Келзен као принудни поредак с
различитим могућим функцијама, а Хенке је сматрао да без повезивања власти и
правде нема ни државе у правом смислу те речи.

У објашњењу државе може веома много користити истраживање назива која

су коришћена за означавање политичких заједница у различитим историјским
епохама: античко доба, средњи век, нови век и савремено доба.

Познати немачки теоретичар Георг Јелинек је закључио да историја

терминологије једне науке је уско повезана с историјом саме науке и да реч често