je, u stvari, njegova cena na tržištu, a upotrebna vrednost robe ogleda se u njenoj mogućnosti da
zadovolji neku ljudsku potrebu. Nakon toga, iskorišćena roba se baca i tako se započinje proces
stvaranja otpada.
Generalno, otpad možemo posmatrati kao:
1.

Kontrolisani koji obuhvata kućni, komercijalni, medicinski i industrijski otpad

Nekontrolisani u koji se ubraja poljoprivredni otpad i otpad iz rudarstva i kamenoloma

Pod reciklažom se podrazumeva ponovni tretman otpada radi korišćenja kao sirovine u
proizvodnji istog ili različitog proizvoda. Ona uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu, pri
čemu je vrlo važno najpre izdvojiti otpad prema vrstama.
Reciklaža nije samo sredstvo očuvanja životne sredine, već i značajna grana i delatnost koja
može bitno generisati trajne ekonomske koristi, jer čak 70% otpada ima upotrebnu vrednost, što
znači da se može reciklirati. Razvijene zemlje recilažom ostvaruju promet od čak 160 miliona
dolara godišnje, i pri tome zapošljavaju 1,5 miliona ljudu širom planete.

2. ELEKTRONSKI OTPAD

Elektronski otpad sastoji se od širokog i rastućeg spektra elektronskih aparata i opreme.

Tu spadaju aparati iz domaćinstva kao što su frižideri, klima uređaji, mobilni telefoni, hi-fi
uređaji, televizori, računari i slično.
Elektronski otpad je postao problem velikih razmera zbog dve glavne karakteristike:

1. Elektonski otpad je

opasan

-sadrži preko hiljadu različitih supstanci, od kojih su mnoge

otrovne i stvaraju ozbiljno zagađenje prilikom odlaganja

2. Elektronski otpad se stvara u

alarmantnim količinama-zbog

brzog zastarevanja

proizvoda

1.1. Elektronski i elektricni otpad (E-OTPAD)

Slika 1. – Simbol za reciklažu

Sa gledišta ekologije i očuvanja životnog prostora jedan od najvećih globalnih svetskih

problema je elektronski otpad.

Specifičnost elektronskog otpada je njegova složenost i brzina

kojom elektronski proizvodi zastarevaju i bivaju zamenjeni novim.

Osim toga e-otpad je vredan

izvor sekundarnih sirovina i toksičan ukoliko je nepravilno

tretiran.Brza promena

tehnologije,mali početni troškovi i čak planirano zastarevanje proizvoda su rezultovali brzom
rastu problema u celom svetu. Proizvodi poput televizora, mobilnih telefona, kompjutera i srodne
kompjuterske opreme, fotoaparata, štampača i drugih postala su veliki deo komunalnog otpada i
zato je tok električnog otpada identifikovan kao jedan od onih koji beleži najbrži rast u Evropi
čineći danas 4% komunalnog otpada. Vodeći kontinent u godišnjoj proizvodnji ovog otpada je
Severna Amerika sa preko 20 miliona tona iza koje slede Evropa i Azija sa po oko 14 miliona
tona i ostali kontinenti su na nivou oko 5 miliona tona. Glavni proizvođači elektronskog i
električnog otpada se svrstavaju u tri grupe:



pojedinci i mala preduzeća,



velika preduzeća, institucije i vladine organizacije i



proizvođači originalne elektronske opreme(OEMs).

Analize koje su proveli stručnjaci evropskih država pokazuju kako je početkom

devedesetih godina prošlog veka udeo elektronskog otpada u ukupnom evropskom kućnom
otpadu iznosio oko 2 posto, odnosno 4 miliona tona. Krajem devedesetih godina količina
elektronskog otpada se povećala na 6 miliona odnosno na 4 posto u kućnom otpadu. Procenjuje
se da će rast količine elektronskog otpada u Evropi biti po stopi od 5 posto godišnje, tako da će
do kraja ove dekade količina otpada biti udvostručena. Poređenja radi, rast količine elektronskog otpada
danas je već tri puta veći od porasta komunalnog otpada. Nivo reciklaže u zemljama u razvoju raste, ali
ne drži korak s rastom proizvodnje otpada.

U poslednjih dvadeset godina razvijene zemlje su uspostavile različite kontrolne

mehanizme za upravljanje otpadnim materijama, pri čemu je prednost data strategiji sprečavanja
stvaranja otpada.Pri tome, prevenciji se daje prednost u odnosu na reciklažu, koja je bolja od
spaljivanja, dok je odlaganje na deponije najmanje poželjan način (slika 1).

prevencija

minimizacija

ponovna upotreba

reciklaža

obnova energije

konačno odlaganje

najmanje
poželjna opcija

najbolja
moguća opcija