ПОСЛОВНИ И ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН –
НИКОЛА ТЕСЛА
Београд
СЕМИНАРСКИ РАД
ИЗ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА И ПРАВА ЕУ
ТЕМА:
ОСНИВАЧИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЊИХОВИ ДОПРИНОСИ
Ментор: Студент:
Проф. Др. Филип Турчиновић Предраг Драгичевић
Бр.индекса:П32/15
Београд, мај 2017.год
САДРЖАЈ:
УВОД
КОНРАДАДЕНАУЕР……………………………………………………………………..1
МИРОТВОРАЦ У СВРСИ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА………………....…………2
ЈОЗЕФ БЕХ……………………………………………………………...…………………3
ЕВРОПСКА ЗАЈЕДНИЦА ЗА УГАЉ И ЧЕЛИК, КОНФЕРЕНЦИЈА У МЕСИНИ.....4
ЈОХАН ВИЛЕМ БЕЈЕМ……………………………………………………………….….5
ПЛАН ЗА ЗАЈЕДНИЧКО ЕВРОПСКО ТРЖИСТЕ……………………………………..6
ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ………………………………………………………………………7
КАПИСЛА ЗА ОСНИВАЊЕ САВЕТА ЕВРОПЕ……………………………………….8
АЛЧИДЕ ДЕ ГАСПЕРИ…………………………………………………………………..9
СНАГА СТВАРАЊА ПОСЛЕРАТНЕ ИТАЛИЈЕ, СНАГА СТВАРАЊА ЕЕЗ……....10
ВАЛТЕР ХАЛШТАЈН…………………………………………………………………...11
ТЕЖЊА КА ФЕДЕРАЦИЈИ…………………………………………………………….12
СИКО МАНСХОЛТ……………………………………………………………………..13
ЗАЈЕДНИЧКА ПОЉОПРИВРЕДНА ПОЛИТИКА У ЕВРОПИ……………………..14
ЖАН МОНЕ……………………………………………………………………………..15
МОНЕОВ ПЛАН………………………………………………………………………...16
РОБЕРТ ШУМАН……………………………………………………………………….17
ШУМАНОВА ДЕКЛАРАЦИЈА………………………………………………………..18
ПОЛ-АНРИ СПАК………………………………………………………………………19
СПАКОВ ОДБОР………………………………………………………………………..20
АЛТИЈЕРО СПИНЕЛИ………………………………………………………………….21
СПИНЕЛИНЕВ ПЛАН……………………....…………………………………………..22
(1876–1967)
Први канцелар Савезне Републике Немачке, који је стајао на челу
новоформиране државе од 1949. до 1963. године, променио је лице
послератне немачке и европске историје више од било ког другог
појединца.
Као и многи политичари његове генерације, Аденауер је већ након Првог
светског рата увидео да се трајни мир може постићи само кроз уједињену
Европу. Искуства која је стекао током Трећег Рајха (Нацисти су га уклонили
са дужности градоначелника Келна) послужила су потврди овог мишљења.
У шестогодишњем периоду, од 1949. до 1955. године, Аденауер је остварио
далекосежне циљеве спољне политике повезивања немачке будућности са
западном алијансом: чланство у Савету Европе (1951), оснивање Европске
заједнице за угаљ и челик (1952) и улазак Немачке у НАТО (1955).
Камен темељац спољне политике Аденауера било је помирење са
Француском. Заједно са француским председником Шарлом де Голом
остварио је историјску прекретницу. Године 1963, Немачка и Француска,
некада историјски непријатељи, потписале су споразум о пријатељству који
је постао једна од прекретница на путу ка европским интеграцијама.
1
МИРОТВОРАЦ У СВРСИ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА
Аденауерова искуства током Другог светског рата начинила су
гаполитичким реалистом. Његови ставови о улози Немачке у Европи били
су под јаким утицајем два светска рата и анимозитета између Немачке и
Француске дугог један век. Стога је своју пажњу усмерио на
промовисање идеје паневропске сарадње.
Аденауер је био велики заговорник Европске заједнице за угаљ и челик, која
је настала Шумановом декларацијом 9. маја 1950. године, као и каснијег
Уговора о Европској економској заједници из марта 1957. Аденауерови
ставови о Европи заснивали су се на идеји да је европско јединство од
суштинског значаја за трајни мир и стабилност. Зато је неуморно радио
на помирењу Немачке са некадашњим непријатељима, посебно
Француском. Касније, 1963. године, Јелисејски уговор, познат и као
Споразум о пријатељству, запечатио је ово помирење. Тиме су Немачка и
Француска успоставиле чврсту основу у својим односима чиме је окончано
вековно ривалство између ових двеју држава.
Као резултат његових политичких талената, одлучности, прагматизма
и јасне визије за улогу Немачке у уједињеној Европи, Аденауер је осигурао
да Немачка постане и до данашњег дана остане слободно и демократско
друштво. Ово се ни сада не узима здраво за готово већ је дубоко
интегрисано у модерно немачко друштво.
Конрад Аденауер је једна од најзначајнијих личности у европској историји.
Европско јединство за њега није значило само мир већ и начин
реинтеграције постнацистичке Немачке у међународном животу. Европа
какву познајемо данас не би била могућа без поверења које је усадио у друге
европске државе путем своје доследне спољне политике. Његова
достигнућа и даље признају његови немачки сународници, с обзиром на
то да су га 2003. године прогласили „Највећим Немцем свих времена“.
2
ЕВРОПСКА ЗАЈЕДНИЦА ЗА УГАЉ И ЧЕЛИК
Дана 9. маја 1950. године, Бех је постао министар спољних послова
Луксембурга. Свестан потребе своје земље да приближи суседе економским
и политичким споразумима, са ентузијазмом је поздравио предлог који је
тог дана изнео његов француски колега Роберт Шуман да се формира
Европска заједница за угаљ и челик. Знао је да ће то Луксембургу дати
могућности које су тој земљи биле потребне, као и место и глас у Европи.
Додатни подстицај свом положају у Европи Луксембург је добио када је
успео да постигне да седиште Високе власти заједнице за угаљ и челик буде
у Луксембургу.
Као следећи корак, Бех је подржао планове за Европску заједницу за
одбрану. Француска их је одбацила 1954, али то није био крај процеса
европских интеграција.
КОНФЕРЕНЦИЈА У МЕСИНИ
На конференцији у Месини одржаној од 1. до 3. јуна 1955.
председавајући је био управо Јозеф Бех. Ова конференција довела је
касније до Римског споразума, којим је формирана Европска економска
заједница. У фокусу ове конференције био је меморандум који су поднеле
три земље Бенелукса, укључујући и Јозефа Беха, као представника
Луксембурга. Меморандум је обухватио француске и холандске планове о
предузимању нових активности у области саобраћаја и енергетике, посебно
нуклеарне енергије, и опште Заједничко тржиште, са фокусом на
потребу за заједничким органом власти са стварним надлежностима. На
основу искуства са земљама Бенелукса и Заједницом за угаљ и челик, три
министра спољних послова дали су предлог плана утемељен на идеји
холандског министра Бејена, који је препоручио економску сарадњу као
начин за постизање европског уједињења. Овај „Спаков извештај“,
назван по белгијском министру Спаку, председнику Одбора који га је
израдио, постао је основа за Међувладину конференцију на којој су
израђени нацрти уговора о заједничком тржишту и сарадњи у области
атомске енергије, а који су потписани у Риму 25. марта 1957.
4
