Књига о Јову
Књига о Јову припада старозаветној, хебрејској књижевности. По
духовности, тематици, величању најближа је Новом завету. Неизвесно је
ауторство и време настанка. Постоји доказ да је ово дело више аутора и
налази се у самом тексту (19:18).Очито је да се ова два исказа међусобно
искључују. (Не могу мртва деца да не брину за оца зато што су мртва!)
Претпоставља се да је ово дело састављено око 5. в. п. н. е. Првобитно дело
представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем
нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни
распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Прозни песнички део
(епилог) је накнадно записан. Према тумачењу егзегета Јов је био
историјска личност, живео је у 9. в. п. н. е. и сматра се да је 5. колено од
Аврама.
Примарна тема је проблем односа између човекових земаљских добара,
човекових стварања и вредности. У Књизи о Јову разматра се питање
порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Говори се о незаслуженој
патњи праведника, његовом искушавању и ћутању Бога који оклева да
помогне праведном Јову.Овом књигом промовишу се праведници и
праведност. Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске
религиозности и вере у Бога пред земаљским патњама и невољама које
свакодневни живот доноси.
Јов је парадигма за човека вере, наде, стрпљења, мира. Исповеда своју веру
у Бога кога не види и на крају се Бог открива Јову. Јов је успео да посведочи
како је Бог изнад човека и човековог разума. Он успева да победи
1
сопствена искушења: кад човек изгуби све, ако стане у вери, увек има
шансу да се спасе!
У Јововој историји разликујемо три периода: први – у којем је на високом
положају у својој земљи, називају га царем; други – пролази кроз искушење,
све је изгубио; трећи – остаје веран Богу, не следи своје инстинкте.
Нортроп Фрај даје занимљиво поређење - Јов, као и Адам, пада у свет патње
и изгнанства, пролази кроз метаморфозу свести и провобитно стање му се
васпољава, уз камату.Јовово искушење није казна већ кушање.
Јов исповеда веру и када је све изгубио: „Го сам изашао из утробе матере
своје, го ћу се и вратити онамо. Господ дође, Господ узе, да је благословено
име Господње.“ Поред свих несрећа добија и болест. Није послушао своју
жену, већ је решио да иде путем страдања, не одриче се Бога: „Добро смо
примали од Бога, а зар зло нећемо примати?“
Пријатељи су чули за Јовову несрећу и долазе да га обиђу: они су можда
„досадни тешиоци“, али нису ни глупи ни пакосни. Ништа не добијају тиме
што долазе да га обиђу и мотиви су им сасвим пристојни. Јовови пријатељи
бране традиционално учење, покушавају да открију шта је довело до
Јовових недаћа? Мисле да је Јов некако пореметио равнотежу божанске
правде, па та равнотежа мора да се сама од себе поврати. Јов не тврди да је
невин (не постоји човек који није грешан, само је Исус безгрешан), већ каже
да оно што му се догодило није у сразмери са било чиме што је могао да
учини. Сви говорници су веома побожни људи и једино објашњење које им
не пада на памет јесте оно које је већ дато читаоцу: да се Бог опкладио са
Сотоном о Јововој верности. Таква помисао је за њих не само неозбиљна,
већ и богохулна. Јов је уверен да уз себе има браниоца, али он жели да се
његов тужитељ јави како би сазнао шта је погрешио. Сотона има улогу
тужитеља,он истрајава у свом убеђењу да људиискрено не поштују Бога, да
2
