1
POSLOVNA I PRAVNA ETIKA
ZAVRŠNI RAD
1.Bezbednost proizvoda i koorporacijska odgovornost?Kao što atomske centrale
ne smeju da nanose štetu kroz izlive ili pogrešno funkcionisanje, tako ni
fabrikanti ne smeju da nanose štetu svojim proizvodima.Nivo rizika koji društvo
u korišćenju proizvoda želi da prihvati neformalno može da se postavi datim
stepenom znanja koji se odnosi na posebnu vrstu proizvoda, ili u složenijim
slučajevima tu ravan može da odredi vlada.Zaključak se može ilustrovati
pomoću automobila.Svi znamo da nijedan automobil nije potpuno
bezbedan.Isto tako znamo da su neka kola u nekim pogledima bezbednija od
drugih.Velika kola verovatno će biti sigurnija nego mala ako se jedna sa drugim
sudare.Mala kola koja udaraju u veliki kamion u nekim će slučajevima u tom
sudaru izvući deblji kraj.Mercedes Benc tvrdi da svoja kola projektuje imajući za
cilj bezbednost; kupac plaća to dodatno majstorisanje koje se ulaže u kola.Svaka
kola mogla bi da se načine bezbednijima nego što jesu.Svaki prozvođać kola
mora da pravi određene kompromise , uravnotežujući brzinu, težinu, cenu,
sigurnost, komfor i druge činioce.Ako proizvođač napravi vrlo jeftin model
automobila koji ne odgovara datom stepenu znanja u pogledu bezbednosti, to je
značajno obaveštenje koje kupac treba da zna.Ako su kola ispod datog
tehničkog standarda u slučaju udara odnazad, kupac o tome treba da bude
obavešten.Ali je malo verovatno da će proizvođači standardnih kola koja su
ispod datog tehničkog znanja reklamirati ovaj nedostatak, sem ako objava ne bi
išla sa značajnim sniženjem cene.Široka javnost ne očekuje da obični automobili
budu bezbedni koliko i komercijalni avioni.
Ono što važi za proizvodnju automobila može da se uopšti na sve proizvode- od
malih artikala kao što su otvarači za konzerve do velikih građevina kao što su
oblakoderi.Nivo bezbednosti koji očekujemo od malih proizvoda je visok, ne
zbog velike štete koju bi mogli da načine već zbog lakoće s kojom se mogu
načiniti bezbednima.Kada ulazimo u neku zgradu očekujemo da je bezbedna i da
se neće srušiti na nas.U tom očekivanju podržavaju nas građevinski propisi i
2
građevinski inspektori, čiji je posao da potvrde da građevina zadovoljava
standarde koji stanarima jemče sigurnost.
2.Bezbednost u procesu proizvodnje?Ovde je riziku izložena bezbednost radnika
i nameštenika, na kupaca i potrošača.Ovde idu svi oblici opasnosti koji se lako
mogu otkloniti i svi oblici štete koji se lako daju preduprediti.Na primer, očekuju
se da za rad budu obezbeđeni odgovarajuća ventilacija i podnošljiva
temperatura- recimo, za službenike obezbeđenja u slučaju požara, kao i zaštita
od opasnih mašina i toksičnih materija i otpada.
Neki poslovi su po prirodi opasni a sa njima ulaze u igru opšta pravila definisanja
prihvatljivog rizika.
O ugovoru o radu i uslovima bezbednosti ne može etično da se pregovara ako se
ne uzmu u obzir minimalni stepeni te bezbednosti.Niti je takav ugovor pošten
ako radnici zbog visoke nezaposlenosti ili teške nemaštine nemaju drugog
izbora.Radnici treba da su obavešteni o opasnostima i rizicima tamo gde oni
postoje.Kada poslodavac sazna za opasnosti po zdravlje ili sigurnost svojih
nameštenika, za koje ovi ne znaju on ima obavezu da opasnosti ukloni, ili da
zaposlene sa njima upozna kako bi mogli da donesu na informaciji zasnovanu
odluku o tome hoće li ostati na svom radnom mestu.Stepen bezbednosti i
prihvatljivog rizika varira od zanimanja do zanimanja i od društva do
društva.Posao sekretarice najčešće je bezbedniji od posla kamionđžije, posao
radnika u uredu sigurniji je od posla radnika na građevini.Uprkos bezbednosnim
merama i razboritom oprezu, nesrećni slučajevi se dešavaju zbog manjaka
pažnje, pogrešnog rada mašina, ili nepoznatih smetnji.Poslodavci su odgovorni
za bezbedne radne uslove i podložni krivici za povrede koje radnici pretrpe zbog
neispravne opreme ili nebezbednih radnih uslova.Etički obziri imaju uticaja na
postavljanje bezbedonosnih standarda i za proizvode i za životnu sredinu, ali oni
još jasnije dolaze do izražaja kad se ti standardi ustanove.
3.Intelektualna svojina?Pojam svojine najbolje se analizuje kao skup prava.Kad
misle na sovjinu, ljudi često najpre pomišljaju na ono što se zove opipljiva
svojina.To su fizički predmeti koje možemo da dodrinemo. Postoji i neopipljiva
imovina – novac, deonice, obveznice i druge finansijske vrednosne hartije.
4
veoma efikasan način dobavljanja poverljivih podataka o poslovnim tajnama
neke kompanije jeste korišćenje njenih nameštenika.
Nesumnjivo su neetični agresivni ili podmukli metodi ozvučavanja telefona,
ugrožavanja kompjuterskoh sistema, i izravne krađe tajni.
Pojedinačnek kompanije kao Motorola i Intel, ustnaovile su sopstvene
obaveštajne jedinice, i da proučavaju konkurenciju i da sprečavaju špijunažu od
strane konkurencije.Ko god da obavlja obaveštajne poslove bile to
specijalizovanje kompanije, korporacije bila to vlada pravila su ista.Nikom nije
dopušteno da radi ono što je neetično da bi postigao svoj cilj.Ali šta tačno nije
etično nije uvek jasno na ovom novom području koj se brzo razvija.
6.Insajderska informacija i moralni problemi u vezi sa njenom upotrebom?
Unutrašnja, insajderska informacija je informacija koju poseduje neko unutar
kompanije ali koja nije dostupna onima van komanije.Ona obuhvata ne samo
poslovne tajne, već i strategiju i planove kompanije.Moralni problemi u vezi sa
insajderskom inforacijom odnose se na načina na koje pojedinci mogu
upotrebiti tu informaciju dok su još pripadnici firme.Posebne probleme pokreću
dva vida tog pitanja.Jedan njegov vid je da neko u firmi koristi informaciju za
svoju privatnu dobit, a na štetu firme.To se zove sukob interesa.Drugi vid je da
neko unutar firme koristi unutrašnju informaciju da bi sebi obezbedio ličnu
prednost nad osobama koje nisu u firmi.Najozbiljniji primer odnosi se na
nepropisno insajdersko trgovanje.Neke informacije pripadaju kompaniji i a neke
zaposlenima koji ih mogu iskoristiti u nekoj drugoj firmi.Nameštenik u jednoj
firmi zauzima određeno mesto u toj firmi.Sa moralnog stanovišta nameštenici
ne mogu da čine ono što je nemoralno, čak iako se to od njih očekuje ili im se to
nalaže da rade kao deo posla.I za vreme dok zauzimaju položaj u firmi, pojedinci
ostaju moralna bića i ličnosti.Oni ne mogu da izdele sebe na ličnosti i
nameštenike.Zato svaku informaciju koju primene ili steknu u svojstvu
nameštenika oni zadržavaju i u svojstvu ljudskog bića.
7.Multinacionalne korporacije i eksploatacija resursa?Mnogi su razlozi zbog
kojiuh multinacionalne korporacije posluju u slabije razvijenim zemljama.U
5
njima nalaze jeftinu radnu snagu, raspoložive resurse, poreski zaklon i olakšice
kao i tržišta.
Bez ograničenja koja postavljaju okvirne institucije, tržište ne garantuje poštene
plate.Neke multinacionalne korporacije krive su jer daju takve plate i ta praksa
se takođe može etički osuditi.U mnognim slučajevima multinacionalne
korporacije plaćaju radnike po istoj tarifi kao i lokalni poslodavci.Ako ti
poslodavci ne daju platu kojom mogu da se podmire osnovne životne potrebe
onda su oni krivi koliko i multinacionalne korporacije.U drugim slučajevima
lokalne firme kritikuju multinacionalne korporacije zato što daju veće plate od
uobičajnih.
Eksploatacija prirodnih bogatstava pokreće drugačiji problem.Rudna bogatstva
su kapital jedne zemlje.Ta bogatstva međutim beskorisna su ako se ne izvade iz
zemlje ne prodaju ili ne iskoriste.Nema moralnog zahteva da se bogatstva koja
se eksploatišu u jednoj zemlji koriste samo u toj zemlji.Multinacionalne
korporacije ne mogu se isključivo optuživati zbog toga što se eksploatišu rude i
transportuju ih van zemlje.Ali mogu se optužiti da kupuju prava na eksploataciju
ruda po veoma niskoj ceni a da napolju rude prodaju po mnogo višoj ceni.
8.Multinacionalne korporacije kao nelojalna konkurencija u zemlji domaćina?
Optužba da multinacionalne korporacije nelojalno konkurišu u zemljama u
razvoju ima dve značajne komponente.Jedna je da su multinacionale korporacije
u mogućnosti da posluju pod posebno povoljnim uslovima i bez stvarne
konkurencije.One mogu da uzimaju zajmove uz povoljne kamate od lokalnih
zajmodavaca zato što su kreditno sposobne i konkurentne.Rezultat toga je da
lokalnim firmama ostaje malo domaćeg kapitala i kamate na taj preopstali
kapital često su više od onih koje se zaračunavaju multinacionalnim
korporacijama.Druga optužba na račun multinacionalnih korporacija jeste da
one ne preuzimaju svoj deo odgovornosti za društveni razvoj što dovodi u još
teži položaj privredna preduzeća zemlje domaćina.Multinacionalne korporacije
često koriste moderne tehnologije koje lokalne kompanije nemaju i ne mogu
sebi da priušte.
