Школовање и почетак каријере Владана(Ипократа) Ђорђевића
Ипократ, односно Владан Ђорђевић, рођен у Београду на Ваведење, 21. новембра
1844. године, потиче из цинцарске породице, која је пореклом из села Фурка на
граници Епира и Албаније. 1822. године Ђорђевићева породица је одлучила да се
пресели у Србију. Владанов отац, Ђорђе је у Београду радио као војни апотекар. Из
брака са Маријом, сестром трговца Томе Леке, добио је неколико деце, од којих је
друго дете био Ипократ.
Ипократ Ђорђевић, је 1852. године пошао у грчку школу у Београду. Он је заршио
школовање у Београду, на Лицеју, затим пошто је добио стипендију од
министарства унутрашњих послова одлази у Беч на студије медицине. Поред
интересовања за медицину његова велика страст била је књижевност. Своја прва
дела- приповетке, написао је у четвртом разреду гимнзије. Зједно са школским
друговима основао је лист „За Србинство“. Потом су њеови радови почели да
излазе и у подлисту „Српсих новина“ и новосадском листу „Даница“.
Своје име Ипократ потпуно је заменио именом Владан током школовања на
Лицеју, када га је декан Ђура Даничић убедио д су у моди стара српска имена.
1863. године Владан одлази у Беч да студира медицину, био је одушевљен
предавањима Бечких професора и присутан на свим предавањим. Ђорђевић је и
током студирања наставио да пише. Његови радови су и даље излазили у српким
часописима: „Вила“, „Видовдан“... Након 1866. године, Владан је престао да пише,
али је увек ценио свој књижевнички рад и сматрао да он показује степен његовог
развоја у младости.
Владан се посветио медицини након завршетка школовања. Пошто није могао да се
потпуно опрости од књижевности, 1874. године основао је часопис „Отаџбина“ и
радио као његов уредник, поред свих државних послова.
Владан Ђорђевић, поред свега, занима се и за политику. Током свог школовања у
Београду одлазио је на састанке либерала, а приликом турског бомбардовања
Београда 1862. године, активно је учествовао на барикадама као стражар. Он је
припадо српској Омладини, која се залагала за слободу и уједињење. Наиме 1866. у
Бечу је боравио Владимир Јовановић, идеолог либералне партије у Србији, али
пошто се није слагао са државним режимом боравио је у Женеви неко време. Он је
1
у Бечу саветовао српску омладину да је потребно да се уједине како би се изборили
за слободу. Његове идеје је врло лепо и са одушевљењем прихватио Ђорђевић.
Уједињена омладина српска је августа 1866. године у Новом Саду на заседању
изабрала В. Ђорђевића за секретара и члана Главног одбора. Ђорђевић је врло
активно вршио дужности секретара, због чега је чак и изгубио државну стипендију.
Кнез Михаило није имао позитиван став о раду Омладне српске, међутим, Владана
то није много занимало и он је наставио са свој радом. Међутим, када је на
Кошутњаку, 1867. године, убијен кнез Михаило, први осумњичени били су чланови
Омладине и либерали. Одмах је започета истрага против њих, Владану је
аустријска полиција претражила стан и одузела ђачки дневник.
1869. године Ђорђевић је дипломирао и започео са волонтирањем, али се озбиљно
посветио и књижевном и научном раду у Омладини. Међутим, већ 1871. године
Омладина је распуштена под великим притисцима од стране полиције. Када је у
међувремену, 1870. године избио рат између Француске и Немачке, Владан Ђ. је
добио чин императорско-германски ратни доктор и провео је три месеца у
Франкфурту радећи на томе. Непосредно пре повратка у Србију донео је одлуку да
ступи у брак са Паулином Битнер, са којом је био у дугогодишњој вези. Венчали су
се у Београду у Вазнесењској цркви.
Ђорђевић као доктор и реформатор
Вративши се са школовања у Србију, Ђорђевић се посветио лекарском раду. Пошто
је лекарство у Србији било на незавидном нивоу, а санитет при министраству
постојао само по називу, Ђорђевић је одлучио да то стање промени и доведе у ред.
Најпре је почео критички да се односи према лекарима. Написао је критику
„Санитетски послови у Србији“ , где је изнео тренутно лоше стање у здравству.
Ђорђевић је 1871. године постављен за војног лекара, а затим је почео да ради као
професор на Војној Академији, где је предавао војну хигијену. Имао је у плану
реформу читавог система лекарства, али је најпре утицао на оснивање Српског
Лекарског друштва 1872. и Црвеног крста 1875. године. Учествовао је као војни
лекар за време српско-турских ратова 1876. године када је добио низ нових
именовања. Постављен је за начелника Јужноморавске дивизије и начелника
2
