VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA OBRAZOVANJE VASPITAČA I
TRENERA SUBOTICA
ANTROPOMOTORIKA
SEMINARSKI RAD
ANTROPOFILOGENEZA
Profesor: prof. dr Sandra Vujkov Student: Rastko Prolić, 364/17
Subotica, april 2018. godine
4
2. UTICAJ GRAVITACIJE I LOKOMOCIJE NA RAZVOJ
ČOVEKA
Gravitaciona sila
je konstantna sila koja deluje malim intenzitetom. No, ona predstavlja stalan
faktor uticaja na antropofilogenezu, bilo da se radilo o našem pretku ili o današnjem čoveku.
Gravitacija je u mnogome uticala i utiče na ispoljavanje čovekove motorike i njegovih
motoričkih potencijala.
Lokomocija
( promena mesta kretanjem ) je ranije uticala, a i danas utiče na evoluciju. Ona
omogućava prilagođavanje promenom ponašanja, što je omogućilo odvajanje ljudske vrste od
celokupnog životinjskog sveta, a time i do pretvaranja biološke, prirodne u društvenu i kulturnu
evoluciju. U evoluciji se korišćenje ekstremiteta, posebno ruku, smatralo faktorom razvoja
mozga, mada verovatno postoji i obrnuti sled stvari. Verovatno je u čovekovom razvoju taj
odnos razvoja ruku i mozga tekao kao jedinstven proces, a u pojedinim fazama evolucije
prevagnuo bi razvoj jednog ili drugog elementa. Na taj način je ustrvari bio uslovljen razvoj
ljudske vrste.
5
3. FAKTORI EVOLUCIJE ŽIVOG ČOVEKA
Faktori evolucije živog sveta su: nasledna promenjivost, selekcija, genetički drift i izolacija.
3.1. Nasleđena promenjivost
Nasleđena promenjivost se ogleda u mutacijama i modifikacijama.
Mutacija
se javlja kao posledica materijalnih promena u strukturi DNK.Nastaje slučajnim
promenama, najmanje 20% ljudi ima jednu svežu mutaciju. Mutacijama se stvaraju nova
svojstva kod živog sveta, pa tako i čoveka (na primer: u toku evolucije bila je promena od
četvoronožnog do dvonožnog hoda, zatim odvajanje palca od ostalih prstiju ruke itd).
Modifikacije
su nasleđene fenotipske varijacije identičnih genotipova, nastale pod uticajem
mnoštva spoljašnih činilaca, a ispoljavaju se u manjim promenama građe i funkcije živih bića,
primata, u ovom slučaju čoveka.
3.2. Selekcija
Selekcija je jedan od najznačajnih faktora evolucionih promena. Selekcija deluje na efekte
mutacionih promena, selektivno favorizujući vrednije fenotipove i njihove genetičke
determinante. Sve do početka humanog perioda evolucija hominida je bila isključivo usmerena
prirodnim odabiranjem i drugim faktorima prirodnog evolucionoh sistema. Tako je i
ukrštanje,
kao način dešavanja promena dalo značajan doprinos evoluciji čoveka, jer ukrštanjem nastaju
nove osobine.
3.3. Genetički drift
Genetički drift se javlja nezavisno od mutacije i selekcije, igrom slučaja na nekoliko ključnih
tačaka u formiranju genskog fonda naredne generacije. Učinci genetičkog drifta su obrnuto
proporcionalni veličini populacije.Što je relativna veličina izolata manja, efekti drifta su veći.
3.4. Izolacija
Izolacioni mehanizmi su svi činioci koji ometaju dvosmerno strujanje gena među različitim
definisanim grupama istovrsnih organizama. U procesu antropogeneze veoma često su se
7
npr. Alfred Rasel Volasi Čarls Lajel ) odbacile ideju o tome da bi ljudska bića mogla razviti
skoro neograničene mentalne sposobnosti i moralni kodeks samo putem prirodne selekcije.
Još od vremena Linea smatralo se, na osnovu morfološke sličnosti, da su veliki majmuni čoveku
najsrodnije životinje. U 19. veku smatralo se da su gorile i šimpanze naši najbliži živi rođaci te
se, na osnovu činjenica da su živeli u Africi, pretpostavljalo da će se i fosili čovekovog pretka
sigurno pronaći u Africi i da i afrički majmun i čovek imaju zajedničkog pretka.
Međutim, do dvadesetih godina 20.veka nisu, osim
neandertalca
, pronađeni nikakvi drugi fosili
čoveka. Godine 1925. Rejmond Dart opisuje "afričkog australopiteka" (
Australopithecus
africanus
).
Bio je to primerak vrste znan kao dete iz Tonga, dete australopiteka pronađeno u Tongu, Južna
Afrika. Radilo se o vrlo dobro očuvanim ostacima lobanje i moždane ovojnice. Iako je mozak
bio malen (410 kubnih cm), bio je, za razliku od mozga gorila i šimpanzi, okrugao poput mozga
današnjeg čoveka. Takođe, na fosilu su pronađeni kratki očnjaci, dok je položaj foramen -
magnuma (otvora na bazi lobanje) bio dokaz bipedalizma (kretanja na dve noge). Svi ovi dokazi
su naveli Darta na zaključak da je "dete iz Tonga" dvonožni čovekov predak, odnosno, prelazni
oblik od "majmuna" ka čoveku. Trebalo je da protekne dvadesetak godina da bi se Dartove
tvrdnje počele uzimati ozbiljno u naučnim krugovima, a uskoro su usledila otkrića mnogih
sličnih fosila. U to vreme preovlađivalo je mišljenje da se veliki mozak razvio pre sposobnosti
kretanja na dve noge (bipedalizma). Smatralo se, analogno današnjem čoveku, da je inteligencija
preduslov za bipedalizam. Danas se smatra da je australopitek direktni predak roda
Homo
, kome
pripada čovek. I australopitek i "homo" pripadaju porodici
hominida
, međutim, noviji podaci
dovode u sumnju mišljenje da je Australopithecus africanus direktan predak današnjeg
čoveka.Za australipiteke se u početku mislilo da su u podjednakom broju bili i krhke i snažne
telesne građe.Varijetet australopiteka snažne telesne građe je uskoro klasifikovan
kao parantropus. ( Taj termin je korišćen u tridesetim godinama dvadesetog veka kada je ovaj
varijetet prvi put opisan. Šezdesetih godina taj se varijetet ponovo počeo označavati kao
australopitek, dok se u poslednje vreme ponovo klasifikuje kao zaseban rod ).
