Fridman.   On   je   rođen   1912   godine,   bio   je   profesor   Univerziteta   u   Čikagu   i   osoba   koja   je
svojimm nogobrojnim     radovima     omogućila     nastanak     nove     škole     i     jačanje     njene
pozicije   na ekonomskoj sceni. Profesor ekonomije je postao u svojoj 36. godini života kada je
objavio   rad„MONETARY       AND       FISCAL       FRAMEWORK       FOR       ECONOMIC
STABILITY“.   Među   njegovim   značajnijim   radovima   se   ističu   članak   “   THE   QVANTITU
THEORY OF MONEY“ gde se suprostavlja Kejnsovom konceptu preferencije likvidnosti i sa
kojom je svakako usavršio kvantitativnu teoriju novca. U daljim radovima on donosi zaključke
koji su potpuno suprotni kejnzijanskim stavovima. On tu ističe da se treba napustiti njihova
funkcija potrošnje, uvodi koncept permanentnog dohodka, u nekima ističe da je velika kriza iz
1929 – 1933 nastupila kao posledica vodjenja pogrešne monetarne politike. 1976 godine dobio je
Nobelovu nagradu za ekonomiju što je pokazalo koliki je doprinos dao monetarističkoj teoriji i
stabilizaciji ekonomske politike. Takođe se zalagao da moć vlade bude ograničena, isticao da
prevelika državna intervencija svakako nije produktivna, da je slobodna tržišna konkurencija
delotvornija od državne intervencije, isticao prednosti privatne svojine i slično. Fridmanovim
stopama krenuo je veliki broj ekonomista koji su takođe dali doprinos u razvoju monetarizma i
koji su verodostojno zastupali ovu školu. Svakako su značajni: Cagan, Schwartz, Stein,
Burns,Meltzer, Simons, Mints, Viner i drugi.

Kako je veliki broj ekonomista na sebi svojstven način doprineo razvoju ove škole, sve ih

mogu svrstati u različite grupe pa tako dobijamo sličnu hronološku podelu monetarizma:

1) predhodnici monetarizma – tvorci kvanttativne teorije novca (Mercado, Hume, Pigov,

Fisher) Nastala 50-ih i 60-ih godina okupljena oko Friedmana na Univerzitetu u Čikagu ,kao i u
okviru NBER u SAD. To su ekonomisti koji su izvršili napad na kejnzijanizam baveći se
pretežno razlikama u ondosu na kejnzijance i utemeljenjem nove doktrine;

2) prestavnici Čikaške škole ( Simons, Viner, Knight idr.) . osnovna preokupacija bila je

uloga novca u otvorenoj privredi;

3) predstavnici modernog monetarizma na čelu sa Fridmanom i njegovi sledbenici Johnson,

Meltzer, Bruner i dr. Bavili se istraživanjima empirijskim i teorijskim o ponudi i tražnji za
novcem u SAD izvan Friedmanovog kruga;

4) predstavnici nove Čikaške škole ( Lucas, Stigler, Mundeli, i dr.)

Zatim sa stanovištva stabilizacione politike postoji sledeća klasifikacija monetarističke škole:

1. Gradualisti koji se zalažu za postepeno otklanjanje inflacije

2. Predstavnici atomske škole , koji nasuprot gradualistima, smatraju da se inflacija treba

odmah i trenutno otkloniti i bez troškova koji će taj proces pratiti.

Na osnovu inflatornih očekivanja monetarizam delimo na : monetarizam prve vrste (Mark I) i

monetarizam II vrste (Mark II) Prvi prave razliku izmedju kratkog i dugog roka i zastupaju
adaptivna očekivanja dok drugi nasuprot njima, ne uočavaju razliku između dugog I kratkog roka
i predstavljaju školu racionalnih očekivanja.

Geografski posmatrano monetarizam obuhvata:

1. Britanske monetariste: a) predstavnici Univerziteta u Manchesteru Lider i Perkin b)

profesori sa London School of Economics Johnson i Walters.

2 Američke monetariste na čelu sa Friedmanom.

3. Kejnzijanizam

Kejnzijanska teorija je u relativno kratkom vremensku periodu od pojavljivanja Kejnsove

Opšte teorije zaposlenosti kamata i novca preuzela primat u makroekonomskoj teoriji. Doduše
trebalo je nešto više vremena da ona postane vladajuća paradigma i u ekonomskoj politici. Za nju
je M. Blaug rekao: „Kejnzijanska revolucija je sigurno jedna od najmarkantnijih epizoda u
čitavoj istoriji ekonomske misli. Sigurno nikada ranije, a verovatno ni nikada kasnije, ekonomisti
nisu tako brzo i tako masovno prihvatili novu ekonomsku teoriju. Ekonomisti su tada smatrali da
znaju kako funkcioniše ekonomija, a da su im nepoznati samo detalji“. Međutim, kako je brzo
dobila primat u makroekonomskoj teoriji, tako je usledio i vrtoglav pad kejnzijanske teorije,
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, kada je ekonomska praksa ukazala na čitav niz
propusta u kejnzijanskoj teoriji. Tada su usledile godine „vladavine“ monetarizma, to jest godine
liberalizacije i deregulacije. Sredinom osamdesetih godina, grupa istaknutih makroekonomista je
pokušala da oživi kejnzijanske ideje stvaranjem koncepcije novih kejnzijanaca. To je u pitanju
bio neuspešan pokušaj, jer su ideje bile nepovezane, kontradiktorne i bez jasnih smernica za
ekonomsku politiku. Međutim, ono što nisu uspeli makroekonomisti uspelo je „slobodno tržište“,
koje je sopstvenom negacijom dovelo do Globalne finansijske krize i ponovo oživelo
interesovanje za kejnzijanske ideje.