sektorima   krajnje   potrošnje   energije:   industriji,   saobraćaju,   uslužnim   delatnostima,
poljoprivredi   i   zgradarstvu.   Važno   je   istaći   da   se   energetska   efikasnost   nikako   ne   sme
posmatrati kao štednja energije. Naime, štednja uvek podrazumeva određena odricanja, dok
efikasna  upotreba   energije   nikada  ne   narušava   uslove  rada  i   življenja.   Dalje,   poboljšanje
efikasnosti potrošnje energije ne podrazumeva samo primenu tehničkih rešenja. Štaviše, svaka
tehnologija i tehnička oprema, bez obzira koliko efikasna bila, gubi to svoje svojstvo ukoliko
ne postoje edukovani ljudi koji se njome znaju služiti na najefikasniji mogući način. Prema
tome, može se reći da je energetska efikasnost prvenstveno stvar svesti ljudi i njihovoj volji za
promenom ustaljenih navika prema energetski efikasnijim rešenjima, nego što je to stvar
kompleksnih   tehničkih   rešenja.   Stoga   je   i   prilikom   davanja   preporuka   za   poboljšanje
energetske   efikasnosti   najpre   potrebno   razmotriti   navike   potrošača   i   usmeriti   ih   ka
s(a)vesnijim izborima. Takve su mere besplatne, a mogu doneti zaista značajne uštede. Tek
kada   je   nivo   svesti   potrošača   o   potrebi  efikasne  upotrebe   energije   razvijena,   potrebno   je
potrošača usmeravati na nove, tehničke mere za smanjenje potrošnje energije, o čijoj primeni
će se odlučiti na temelju njihove isplativosti, a čime će se uz energetsku podići i ekonomska
efikasnost.

Slika 1. Grafički prikaz potrošnje energije u EU

Zgrade su najveći pojedinačni potrošači energije, sa tendencijom porasta u skladu sa

porastom standarda stanovništva. U Evropskoj uniji se oko 41% energije troši u zgradarstvu,

sledi industrija sa udelom od 31%, a na trećem mestu nalazi se saobraćaj (28%). Pored toga,
zgrade su i veliki zagađivači životne sredine, jer takav trend dovodi do povećanja potrošnje
energije i  emisije ugljen-dioksida.  Upravo  zato,  energetska  efikasnost  u  zgradarstvu  jeste
oblast   koja   ima   najveći   potencijal   za   smanjenje   potrošnje   energije.   Uspostavljanje
mehanizama koji će da obezbede trajno smanjenje potrošnje energije u novim zgradama (novi
načini   projektovanja;   korišćenje   novih   materijala)   i   pravilno   rekonstruisanje   postojećih
zgrada,   jeste   glavni   cilj   energetske   efikasnosti   u   zgradarstvu.   Republika   Srbija   je   danas
suočena sa velikim problemima vezanim za energiju: nedostatak energije i nesigurnost u
snabdevanju   energijom,   stalan   rast   cena   energije   i   energenata,   stalan   rast   potrošnje   kako
toplotne energije za grejanje objekata, tako i energije za hlađenje, posebno rastom standarda i
masovnim uvođenjem klimatizacije u zgrade. Zbog činjenice da zgrade kao najveći potrošači
energije imaju veliki energetski i ekološki uticaj, energetska efikasnost, održiva gradnja i
mogućnost upotrebe obnovljivih izvora energije nameću se kao prioriteti savremene gradnje i
energetike,   te   je   potrebno   da   Republika   Srbija   ove   zahteve   implementira   u   sopstveno
zakonodavstvo.

Slika 2. Načini zagrevanja zgrada u Republici Srbiji

Analize i studije energetike gradova u Srbiji su pokazale da samo u toplotne svrhe

(grejanje, klimatizacija, priprema tople sanitarne vode) kod nas odlazi čak 50% ukupnih
potreba za energijom, obuhvatajući sve objekte, kako stambene, tako javne i industrijske.

Pri

tome se najveći deo energije koristi za grejanje, čija potrošnja značajno zavisi od samog
građevinskog objekta, od termičkih osobina njegovog omotača, zapravo od materijala zidova,
vrste prozora i zaptivenosti svih otvora u fasadama zgrade. Uz potrošnju u toplotne svrhe,
objekti koriste električnu energiju za osvetljenje, i to često i u dnevnim periodima, opet
zavisno od samog građevinskog objekta, njegove geometrije, ali pre svega, od veličine i

Nacionalni program energetske efikasnosti Republike Srbije