стари Грци, а касније многи народи, бацали камење као вид надметања у снази, с тим да је сам
облик камена варирао својим обликом, саставом и масом. Правила нису била дефинисана, а
камен се бацао једноручно, оберучно, из места, из залета, иза леђа…

Шкотски историчари сматрају да дисциплина бацање кугле потиче из келтске традиције

бацања камена која се практиковала у оквиру шкотског фолклора и коју су поглавице
користиле као начин идентификације најснажнијих мушкараца у оквиру племена. У раније
документованим подацима из 12. века постоји доказ о бацању камена у оквиру племенског
надметања код Ираца, али није утврђено колико далеко у историју досеже ова дисциплина.

Још један важан историјски податак датира из 14. века и говори да су војници у Великој

Британији бацали топовску ђулад (маса = 16 фунти или 7,257 кг) као вид забаве. Верзија
модерне технике бацања кугле се јавља у Шкотској у 19. веку. Ипак, први службени резултати
у оквиру дисциплине бацање кугле датирају од 1865. године из Велике Британије, када је
одржано надметање у атлетици између Универзитета Оксфорд и Kембриџ. На том такмичењу
се први пут појављује бацање кугле једном руком.

Бацање кугле за мушкарце, као такмичарска дисциплина, постала је део модерних

Олимпијских игара 1896. године у Атини и од тада је без прекида у програму Игара. Жене су
постале равноправни такмичари у оквиру ове атлетске дисциплине тек од 1948. године у
Лондону.

Освајач златне медаље на првим модерним Олимпијским играма 1896. године, бацање је

извео из места  с високим подизањем предње ноге  и великим  заклоном  трупа, постигавши
резултат од 11,22 м. Први мушкарац који је пребацио 15 м, 1904. године, користио је бочну
технику   бацања   кугле.   Годинама   су   се   користиле   различите   модификације   ове   варијанте
бацања. Из бочне технике бацања кугле се развила клизна („леђна“) или „О’ Брајен“ техника,
која је први пут изведена 1951. године од стране Американца Перија О’Брајена (Parry О’Brien).
Након 19 година, Рус Александар Баришњиков (Александр Барyсхников) први пут званично
представља   „ротациону“  или „кружну“  технику  бацања  кугле.  Ротациона   техника  је  модел
бацања који је преузет из технике бацања диска како би се продужила путања деловања на
куглу. Постоје подаци да се ова техника користила педесетих
година 20. века, али је званично изведена 1972. године, док је
1976.   године,   бацањем   овом   техником,   Баришников,   поставио
светски рекорд који је тада износио 22 м.

Званично признавање светских рекорда у дисциплини

бацања кугле датира од 1912. године, али је ИААФ признао, као
најбољи   резултат   на   свету,   хитац   од   15,54м   који   је   остварен
1909.   године   од   стране   Ралфа   Роуза   (Ralph  Rose),
репрезентативца   Сједињених   Америчких   Држава.   Претходно
наведени рекорд је био актуелан све до 1928. године, када је у
четири   месеца   (од   маја   до   августа)   надмашен   чак   3   пута.
Почевши од 1934. године, па наредне 4 деценије, у дисциплини
бацања   кугле,   доминирају   атлетичари   Сједињених   Америчких
Држава. Први бацач кугле са постигнутих 22 м био је атлетичар
Совјетског Савеза Александар Баришњиков, 1976. године. Након
њега, скоро 10 година, у овој дисциплини су били најбољи атлетичари из Источне Немачке,
Удо Бајер (Udo Beyer) и Улф Тимерман (Ulf Timmеrmann). Хицем од 23,06м, 1988. године, Улф
Тимерман је пребацио границу од 23 м, а ово остварење је било најбоље пуне 2 године. Тада на

Слика 2. Пери О’Брајан

Илија Банић: Атлетика, семинарски рад; Бацање кугле

светску   сцену   ступа   амерички   репрезентативац,   Ренди   Барнс
(Randy  Barnes), који са хицем од 23,12 м у Лос Анђелесу 1990.
године   поставља   нови   светски   рекорд.   Овај   рекорд   је   и   данас
актуелни светски рекорд у бацању кугле у мушкој конкуренцији.

Међу атлетичаркама најбоља је Хелена Фабингерова

(Чешка)   резултатом   22,50   м.   која   га   је   поставила   у   Јаблонецу
(Чешка)   далеког   19   фебруара   1977.   године.   Олимпијски   рекорд
држи Наталија Лисовска (Русија) хицем од 22,24 м. оствареним на
ОИ у Сеулу (Јужна Кореја) 1988. године. Она истовремено држи
светски   рекорд   на   отвореном   за   жене   резултатом   22,63.   м.
остварен у Москви (СССР) 7. јуна 1987. године.

1.2. Бацање кугле у Србији

Међу првим бацачима кугле између два рата на

теренима Југославије истакли су се Карољи Амбрози, В. Наранчић и
А. Ковачевић, а после Ослобођења П. Шарчевић, Дако Радошевић,
Милија Јоцовић, Петар Баришић, Томислав Шукер, Иван Иванчић, Дмитар Марчета, Владимир
Милић и Драган Перић. Жене су у почетку бацале куглу од 5 kg. Први признати рекорд
Југославије поставила је 5. октобра 1923. Маријана Јерина из АК Приморје, резултатом 6,24
метра.

У Србији и Југославији, бацање кугле је после

Другог   светског   рата   био   саставни   део   атлетских
бацачких дисциплина од самог увођења ове дисциплине
у програм Олимпијских игара. Најбољи бацачи су били
окупљени   око   водећих   атлетских   клубова   старе
Југославије,   ФНР   Југославије   (а   потом   СФРЈ)   све   до
њеног   распада   када   је   Србија   наступала   на   атлетским
такмичењима као самостална држава. Клубови који су са
успехом   неговали   ову   атлетску   дисциплину   су   били
АК   ,,Црвена   звезда“,   АК   ,,Партизан“   из   Београда,

АК ,,Динамо“ из Загреба, АК,,Кладивар“ из Цеља. Србија,

као самостална држава, поред АК ,,Црвена звезда“, АК ,,Партизан“ из Београда има још веома
мали број атлетских клубова који негују ову бацачку дисциплину. Сваки напреднији појединац
у Србији завршава у ова два београдска клуба где имају боље услове за развој и лични
напредак. Државни рекорд у дворани је поставио Асмир Кола-шинац (АК ,,Партизан“)

дужином хица од 20,91 м. постављен 14. фебруара 2015. На
отвореном рекорд држи Драган Перић (АК ,,Црвена Звезда“)
хицем дужине 21,77 м. баченим у Бару (ЦГ) 25. априла 1998.
године. Међу женама рекордерка Србије је Данијела Чуровић
(АК   ,,Партизан“)   са   хицем   од   18,86   м.   оствареним   на
атлетском   митингу   у   Суботици   19.   јула   1998.   године.   Иста
атлетичарка   држи   и   дворански   рекорд   Србије   остварн   31.
јануара   1998.   на   атлетском   такмичењу   у   Софији   (БУГ)
резултатом 18,39 м.

1.2. Развој светског рекорда

Први, званични резултат у бацању кугле у женској

конкуренцији датира из 1924. године и износи 10,15м. До
1931. године рекорди су обарани у више наврата, а најбољи
резултат те године достигао је дужину од 13,70м. Након
Другог светског рата, на атлетску сцену бацања кугле, ступају

спортискиње Совјетског Савеза. За то време, даљине у бацању

Слика 3. Асмир Колашинац

Слика 4. Данијела

Чуровић

Слика 5. Надежда Чизова

Илија Банић: Атлетика, семинарски рад; Бацање кугле

Врхунски бацачи и бацачице готово подједнако користе обе технике. У последњих

неколико година, у мушкој конкуренцији, доминирају бацачи који користе ротациону технику.
Са друге стране, у женској конкуренцији, готово је подједнака успешност бацачица које кори-
сте леђну, односно ротациону технику бацања кугле. Предност ротационе технике је у томе
што омогућава продужавање рада, на основу дужег пута, на коме се делује одређеном силом.
Са друге стране, недостатак ротационе технике, огледа се у смањену брзине кретања кугле
непосредно пред фазу максималног напрезања.

За успешан наступ у бацању кугле потребно је остварити висок ниво силе и снаге. Са

друге стране, високе нивое силе и снаге није могуће остварити, ако се кугла не баца добром те-
хником. Управо су ове две ствари најзначајније у тренингу бацача кугле. У наредном тексту ће
бити описана О’Брајен (леђна) техника бацања кугле, јер је технички мање захтевна за учење.

С тим у вези, леђна техника бацања кугле се састоји из четири фазе:

1. Припремна фаза;

2. Фаза престизања;

3. Фаза максималног напрезања;

4. Фаза одржавање равнотеже.

Ради једноставности и разумљивости текста, техника, као и методика бацања кугле биће

објашњена из угла десноруких бацача.

2.1. ПРИПРЕМА

Припремна фаза започиње заузимањем почетног положаја. Такмичар стоји у задњем

делу круга за бацања леђима. Сегмент где се налази такмичар је оивичен обручем од гвожђа,
челика или другог одговарајућег материјала. Површина круга за бацање се израђује од бетона,
асфалта или другог погодног тврдог материјала који не сме бити клизав. Површина круга мора
бити хоризонтална, равна и 2 цм ± 6мм нижа од горње ивице обруча круга. Унутрашњи пре-
чник круга за бацање кугле је 2,135 м ± 5 мм. Обруч круга мора бити беле боје, дебљине
најмање 6 мм. Беле линије, ширине 5 цм полуокренут бацалишту (слика 10.).

Kруг за бацање који се налази на тлу, у дужини од најмање 75 цм, од горње ивице

обруча, бочно са обе стране круга. Линија може бити нацртана на тлу или направљена од
дрвета или другог погодног материјала. Задња ивица линије представља продужетак зами-
шљене линије која пролази кроз центар круга, под правим углом на средишњу линију сектора
за бацање (види слику 7).

Слика 6. Кинограм технике O'Брајан