Dete u radovima prof. Sande Marjanovic

Dete u radovima prof. Sande Marjanovic

Shvatanje deteta, njegove prirode i položaja , onoga što ono jeste i onoga što moze biti, bitan je osnov pedagoških razmatranja, istraživačkih pristupa u proučavanju I prakse vaspitnog delovanja.

U pedagoškim radovima nailazimo na različite “okvire” u koje se dete stavlja. Taj okvir je ponekad skriven (pa se o pojedinim vaspitnim fenomenima govori kao da su nezavisni I neutralni u odnosu na shvatanje deteta,a zapravo implicitno sadržre odredjeno poimanje deteta i njegovih mogućnosti), ponekad nepotpun (zasnovan na pojedinoj naučnoj disciplini ili pojedinom stanovistu u okviru jedne discipline) a nekad neodogovarjući (baziran napr. na ideologiji ili čak dnevnoj-politici, (sećamo se svi svestrane samoupravne ličnosti)). Često se susrećemo sa “normiranim” detetom, definisanim normama izvedenenim iz teorijskih ili empirijskih postavki drugih nauka (napr. filozofije ili psihologije) , sa “idealnim detetom” (defeinisanim ciljevima), sa “rašćlanjenim ” detetuom (izdeljenim na psihološke aspekte – socijalni, kognitivni, emocionalni, motorni ili pak na faze razvoja), sa “statističkim” ili “prosečnim” detetom (posebno omiljenom u koncipiranju vaspitnih programa)

Sa kakvim detetom se srećemo u radovima prof. Marjanovic?
Prvo, to je realno dete I ta realnost podrazumeva nekoliko aspekata.
Najpre, to je dete sagledano u društveno-istorijskoj perspektivi. Za razumevanje deteta nije dovoljan samo individalno – psihološki plan poznavanja osobenosti razvoja, svojstava, karakteristika, aspekata i potencijala deteta, vec i drustveno-istorijski okvir koji odredjuje polozaj deteta i nacin na koji sagledavamo prirodu deteta i detinjstva i prirodu i funkcije vaspitanja.
Zatim, realno dete je dete u relnom zivotnom kontekstu, u odredjenom kulturnom, socijalnom, ekoloskom, porodicnom okruzenju. Vaspitanje ne samo da je uslovljeno i ovim kontekstom, pa ga stoga mora poznavati, vec je, ukoliko zeli biti u funkciji deteta, a ne obrnuto, i usmereno na njega, pa stoga zahteva njegovo ukljucivanje i njegovo menjanje. Citiraću:” Predškolske ustanove u zanemarljivom stepenu dozvoljavaju da ih prožme drustvena sredina iz koje deca poticu, a veoma retko postaju ambijenta u kome deca mogu spoznati i ovladati svojim stvarnim zivotnim problemima…Deca, njihov zivotni kontekst I stvarna problematika su najcesce podredjeni tom zamisljenom nacrtu…Na taj nacin ona postaju predmet obrade, namesto subjekta za koga je ucenje smisaono jer mu pomaze da postane sve samostalnije, sve sposobnije da vlada svojim zivotom. (Marajanovic, 1982:4, 405)

Konacno, realno dete je celovito dete, a to znaci uvek vise od prostog zbira pojedinih psiholoskih aspekata; uvek vise od dosegnutog, pojedinacnog stadijuma razvoja, jer je, citiram, “…nemoguce sa stanovista vaspitanja dete rasclaniti na njegove sastvane komponenete, funkcije I strukture, tako je veoma tesko izvrsiti I vremensku deobu razvoja.” (Marjanovic, 1987, str4.) Ono je, ne samo bice u postajanju, nego I bice koje jeste, autenticno, osobeno, sa svojim realnim problemima, pitanjima, sumnjama I traganjem za smislom. Ono, takodje, nije samo ono sto bi smo zeleli da bude, vec I ono sto nastoji da prevazidje – bice sa krizama, negativnim emocijama, impulsima, protivurecnostima I neproduktivnim reakcijama. Citiram “ljudsko bice je protivurecno bice I za vaspitanje je bitna objektivna, a ne samo idealna koncepcija coveka. Vaspitanje mora da uzima u obzir I pozitivan I negativan identitet” (Marjanovic, predavanja)
Drugo, to je dete kao partner. Odredjujuci sustinu vaspitanja kao interakciju, zasnovanu na autenticnom ljudskim kapacitetu fleksibilnosti, inspirativni su tekstovi prof.Marjanovic posvećeni problemu polozaja deteta u savremenom svetu i prirode interakcije odraslog i dece u procesu vaspitanja.
Drustveno istorijski razvoj, neka od civilizacijska obelezja savremenog drustva (dekontekstualizacija vaspitanja, segregacija dece, profesionalizacija vaspitanja) ukinuli su prirodni odnos deteta I odraslog kao partnera, dete je, citiram, “…prestalo da bude mali partner u svetu odraslih , upleteno u njihov rad I zivot , isto tako kao sto I odrasli uzimaju ucesce I uticu na infantilne obrasce aktivnosti.” (Marjanovic , 1987, str.17)
“Za fleksibilno ponasanje (kao bitno ljudsko svojstvo, prim.aut.) isto je znacajno da dete bude uklopljeno u drustvenu sredinu kao partner odraslih, da interakcija sa odraslima bude reciprocna, a ne linearna” (Marjanovic, 1987, str.99).