„Хибридно ратовање – дилема концепта савремених сукоба“
ДОПРИНОС РАЗУМЕВАЊУ ЈАВНОГ МНЕЊА-
МОДЕЛОВАЊЕ УПРАВЉАЊА И ПРЕДВИЂАЊА
РЕАКЦИЈА
Мирослав Митровић
*
Институт за стратегијска истраживања,
Универзитет oдбране
Апстракт
:
Јавно мнење је сложен, динамичан и по природи
хибридан феномен који је у доба глобализације и технолошког развоја
комуникација добио на значају. Сам феномен има дубоку историјску
трансверзалу, али је његова променама и утицајима склона природа
актуелном дигитализацијом масовних медија, постала још динамичнија,
хибриднија и подложнија променама. У раду је систематизацијом
теоретских сазнања извршена анализира генезе и структурне композиције
појма јавног мнења и његове условљености са вредносним системима и
политичком културом. Такође, извршена је синтетизација теоријских
модела управљањем понашања и реакција јавног мнења уз представљање
неких од основних начела управљања и креирања јавног мнења. Поред
тога, рад представља логику и принцип рада хибридног рачунарског
система,
DYMATICA
, који представља програмско решење за моделовање
и анализу процене реакције доносиоца одлука, јавног мнења, лидера
мишљења као и потенцијали коришћења наведених процена.
____________________________________________________
Кључне речи
: јавно мнење, управљање јавним мнењем, стратешка
комуникација, хибридна дејства.
УВОД
Основа утицаја на понашање јавности које има реперкусије у вези
са јавном политиком, унутрашњим и спољнополитичким одлукама као и
на сектор одбране и безбедности, заснива се на интеракцији три
феномена: вредносног система, политичке културе и јавног мнења. На тај
начин се врши објективизација улоге и повлачење јавног мнења са често
неоправдано декларисане ''прве линије'' утицаја. Наиме, често је у
савременој пракси политичких и економских односа, управо јавно мнење
идентификовано као покретача и оправдање за одређене активности.
Тиме се, позивањем на ''притисак јавности'' и ''утицај јавног мнења'' на
*
[email protected]
3
доносиоца одлуке постављају услови за оправдавање одређених
поступака који могу имати политичке, економске али и културне и многе
друге реперкусије по нацију. На овај начин се јавно мнење, односно
његове реакције на одређене догађаје, одлуке или дешавања често ставља
у функцију покретача и генератора, што у одређеним случајевима и
одговара истини. Међутим, овакав приступ по којем се јавно мнење
карактерише као издвојени, самоостварени колективни ум, који испољава
утицај на доношење одлука, представља тривијализацију и
поједностављивање процеса креирања јавног мнења и може се
изједначити са пуким пропагандистичким тражењем оправдања и
легитимитета за одређене активности.
ПОЈАМ „ЈАВНО МНЕЊЕ“
Појмовно одређење јавног мнења је веома сложен и комплексан
задатак. Према неким ауторима
1
појам јавног мнења нераскидиво је
повезан са категоријом грађанске јавности, при чему се сложеница може
посматрати кроз реч „јавност“, која се изводи из речи „јава“ која означава
појавни свет, али и обзнањеност и општу приступачност, односно
атрибуту „јавно“, што оначава опште и доступно свима и термина
„мнење“, које на латинском (
opinion
) значи несигуран и не у
попотпуности доказан став, суд. Према другима (Блек 2003:51) неке
основе разумевања појма јавно мнење могуће је сублимирати као
доминантан став друштва, колективну жељу људи и сумирање јавног
мишљења у односу на неко одређено питање.
2
Декларисани и препознати
родоначелник више дисциплина које се баве јавним мнењем, ставовима,
односима са јавношћу, пропагандом и генезом маркетинга, Бернајс у
свом делу
Кристализовање јавног мнења
3
чије је прво издање објављено
још 1923. године, износи хипотезу да јавно мнење представља лоше
дефинисану, нестабилну и променљиву групу индивидуалних
идентичних или сукобљених ставова појединаца, који чине одређене
групе у оквиру друштва. Према њему, да би се разумело јавно мнење,
потребно је разумети појединца који чини групу, његов ментални склоп,
ставове у вези са свакодневним питањима која утичу на његов живот. Ти
ставови, процене, најчешће нису резултати истраживања и процеса
1
Томић, З., (2003).
Комуникологија
. Чигоја: Беорад, стр. 115-127.
2
Блек наводи тумачење јавног мнења које је дато у делу
Webster’s Interational Dictionary,
без посебног проницања у суштинско разматрање појединачних сегмената структуре
појма. Види више у : Блек, С., (2003). Односи с јавношћу.
CLIO
: Београд, стр. 51.
3
Barnays, E., (1961).
Crystallizing Public Opinion
. Leveright Publishing Corporation: New
York, p. 61-62.
4
различита тумачења јавног мнења која зависе од аналитичких метода,
становишта научних дисциплина или струке која га посматрају. Широк
дијапазон разматрања појма јавног мнења упућује на примену
различитих аналитичких аспеката који доприносе потврди хибридне
природе феномена.
6
Према Пантићу, „[Ј]авно мнење је изражавање
ставова, формираних заједничким искуством и интеракцијом
заинтересованих појединаца, о неком спорном друштвеном питању, уз
могућност да настала већина утиче на ток акције ка решавању тог
питања''
7
.
Анализа јавног мнења је сложена, комплексна и свакако је
условљена његовом хибридном природом. Међутим, полазне основе
тумачења исходишта јавног мнења могу се идентификовати у оквиру
система вредности. Јавно мнење и систем вредности се референтно могу
посматрати кроз више критеријума, где се уз успостављање корелација
њихове сличности и разлика, доводе у узрочно-последичну везу утицаја.
Неки од кључних критеријума су:
8
Критеријум
субјеката
се односи на дефинисање носиоца
функције дефинисања вредносних система (појединац, група,
човечанство);
Критеријум
порекла
вредности успоставља релације извора
вредности, односно, да ли оне потичу од индивидуа или од
институција;
Критеријум
дистинктивних
карактеристика, односно да ли су
само рефлексија неких других појмова, на пример, ставова,
интереса, потреба, циљева, норми, итд.
6
У нелинеарној хронологији, од античког доба до данас Пантић наводи чак четрдесет пет
дефиниција различитих аутора, и наводи могуће приступе разматрању појма: терминску
сложеност (речи јавно и мнење); ширину сагласности субјеката; идентификацију
субјеката; процес формирања; његову ужу природу (појединац-ентитет); нови квалитет
(конфликт различитости групног и појединачног); предмет, садржај, објекти; интензитет;
трајност; утицај на процес одлучивања; јавно мнење као исход процеса групне
интеракције; заинтересованост грађана; природу јавности; улогу у демократији; однос
према медијима; грађењу консензус према истицању контроверзи; изражавање субјеката
кроз јавно мнење према пасивном реаговању грађана или наметању ''мнења'' одозго путем
манипулација; јавно мнење у функцији ''критичке'' јавности. Види више у: Пантић, Д.,
(2007а). ''О дефинисању појма јавно мнење-још једном'', у Пантић, Д., Павловић З.,
Јавно
мнење: концепт и компаративна истраживања
. Friedrich Ebert Stiftung и Институт
друштвених наука, стр. 12-19.
7
Ибид, стр. 19.
8
Ибид, стр. 41-62.
6
„Хибридно ратовање – дилема концепта савремених сукоба“
Критеријум
општости
, који се односи на питање да ли се
вредности односе на посебан феномен или према општим
категоријама (животна филозофија, поглед на свет, итд.).
Критеријум
природе
вредности и односа према реалности,
засноване на дефиницијама вредности исказа према којима се
постављају вредности као ''нормативни стандарди'' и вредности
као ''егстистенцијални ентитети''.
Критеријум
интензитета
и нарочито
отворености
вредности,
према којима се разликују експлицитне и манифестационе
вредности наспрам имплицитних или латентних.
Временски
критеријум, при чему се вредности могу груписати
на вредности фокусиране на прошлост (традиција, историја),
садашњост (актуелне потребе и интереси становништва) и
будућности (идеали, циљеви, намере, пројекције, планови, итд.).
Критеријуми
специфичне улоге
у животу појединца, исказани су
кроз аспекте прилагођавања, пројективне функције (его-
одбрана), сазнајна и функција самоактуелизације појединца.
Критеријум
локације
вредности упућује на субјективност
(унутрашњи доживљај) односно објективност (спољашње
карактеристике, објективизирани неиндивидуални ентитети)
вредности. При томе, треба истаћи да вредности могу бити
истовремено и субјективне и објективне или чак релационе
природе.
Критеријум
суштинских одређења
у ''скраћеним'' дефиницијама,
које се у скраћеној форми могу идентификовати кроз елементе:
стандарди понашања, жеље, концепција социјално и лично
пожељног, преференције, интеграција ставова или других
диспозиција личности, објекте потреба, идеала, суштину људске
природе итд.
Јавно мнење и вредности имају сличне функције у друштву и
животу појединца чији и то на начина да: Омогућавају друштвену
кохезију хомогенизацијом групе (посебно у критичним ситуацијама,
мобилишући их за остваривање циљева опстанка и солидарности);
Систем заједничких вредности и јавно мнење доприносе моралној
интеграцији и социјализацији; Оба елемента подстичу социјалну
комуникацију током животног циклуса јавног мнења (процес
формулисања концепција пожељног изражавања вредности);
7
„Хибридно ратовање – дилема концепта савремених сукоба“
политичку културу коју карактерише неспецифична оријентација ка
систему, афективна лојалност, релативно одсуство когнитивних садржаја,
укорењеност у религиозне и традиционалне обрасце, па стога неки
аутори и преферирају термин "традиционална политичка култура";
Поданичку
политичку културу типично је покоравање припадника
друштва држави, вођи, партији и некритичка подршка систему, који
поданици првенствено схватају као власт;
Партиципативну
политичку
културу у којој постоји релативна аутономност неких субјеката, тј.
грађана. Они теже да активно утичу на државу и њене подсистеме које
диференцирано опажају и настоје да их контролишу путем различитих
невладиних организација;
Цивилну
политичку културу која је практично
мешовита, подразумева смењивање, повремену партиципацију и
стабилну подршку грађана систему.
Јавно мнење и политичка култура имају заједничке и различите
карактеристике. Као сличности се могу набројати: Припадност
категорији друштвене свести; Рационалане природе су; Изграђују се од
три групе психичких функција-когнитивних, емоционалних и
мотивационих елемената; Оба појма су резултанте социјалне
интеракције; Оба феномена поседују потенцијал мобилизације; Имају
одређене заједничке друштвене функције: доприносе кохезији, подстичу
комуникацију припадника друштва, помажу им у социјалној адаптацији и
оријентацији, осмишљавају понашање; Оба појма омогућавају
предвиђање људског понашања; Обе категорије су од великог значаја за
постизање здраве државе, јер садрже елементе знања, евалуације,
трагања за смислом и самоактивности, посебно у својим развијенијим
облицима, као што су компетентно, критичко јавно мнење и цивилна
политичка култура.
13
Као разлике између политичке културе и јавног
мнења, потребно је истаћи: Политичка култура је шира, обухватнија и
сложенија категорија; Политичка култура за разлику од јавног мнења,
апстрахује појавне облике који надилазе конкретну стварност у којој
јавно мнење доминантно функционише; Политичка култура има спор
циклус промена за разлику од јавног мнења; Политичка култура се
доминантно базира на општијим ставовима, док се јавно мнење заснива
на непотпуним ставовима, уверењима и мишљењима; Креирање ставова
у вези са политичком културом се доминанто остварује у фази терцијалне
социјализације, што за јавно мнење због могуће општости, није случај;
Политичка култура претежно посредно мобилише учеснике, док јавно
13
Пантић, Д., (2007б). ''Јавно мнење и сродни концепти-Однос између јавног мнења,
вредности и политичке културе'' у Пантић, Д., Павловић З.,
Јавно мнење: концепт и
компаративна истраживања
. Friedrich Ebert Stiftung и Институт друштвених наука, стр.
66-69.
9
