Intelektualna svojina

Još u antici postojala je svest da nije u redu koristiti tuđe delo. Međutim, do nedavno nije postojao način efikasne zaštite, osim eventualnog javnog prekora ili diskvalifikovanja sa nekog takmičenja. Na primer, Polion Marko Vitruvije je u ulozi sudije na takmičenju u pesništvu u Aleksandriji u drugom veku p.n.e, naveo da je “razotkrio lažne pesnike koji su pokušali da ubede, ali su osramoćeni zato što su krali tuđe reči i rečenice”. Dva veka kasnije rimski pesnik Marcijal skovao je termin plagijat (od lat. plagiarius), što doslovce znači “kradljivci ljudi“ i odnosi se na one koji tuđa dela predstavljaju kao svoja. Krajem drugog veka p.n.e. Atenej u svom delu Gozba sofista (grč. Deipnosophistae) postavlja pravilo: ako neki poslastičar ili bilo koji drugi kuvar izume neko specifično ili vrhunsko jelo, nijednom drugom umetniku nije dozvoljeno da ga sprema godinu dana, te isključivo izumitelj ima privilegiju da ubira svu korist koja je nastala iz spravljanja tog jela u tom periodu. Jedan od razloga za uvođenje takvog pravila bio je podsticaj na raznovrsnost i inovativnost u radu. Srednji vek je do pojave renesanse, osim na istoku, značio potpuni prekid sa antikom. Dela su uglavnom stvarana u crkvi ili za potrebe crkve, a štitila su se slično kao danas na društvenim mrežama – kletvama. Dela je bilo malo, jer je pismenost bila na niskom nivou, a proces proizvodnje, koji je podrazumevao pisanje na štavljenoj koži, bio je veoma skup. Sve se promenilo izumom štamparske prese.