Izmenjena stanja svesti u religiji severnoameričkih indijanaca i voodoo relgiji

UVOD

Čitajući knjigu „Izmenjena stanja svesti u religiji“ susrela sam se sa mnogo činjenica, pojmova i citata koji su me naveli na razmišljanje o mnogo pitanja. Koliko mi stvarno poznajemo našu religiju? Koliko su u pravu oni koji veruju u Hrista a koliko greše oni koji veruju u Budu ili Muhameda? Da li su možda u pravu i jedni i drugi? Da li je sama religija i verovanje u nešto što je oku nevidljivo i ruci neopipljivo neki vid izmenjeneg stanja svesti?
Knjiga nam daje opširnu rekapitulaciju velikog broja religija, verovanja i načina na koji se ta vera iskazuje. Nisam dovoljno kompetentna da na kritički način razmatram ovu temu jer sam se celog života distancirala od svakog voljnog oblika promene svesti. Čitajući ovu knjigu podstaknuta sam na duboko razmišljanje.
Od najranijih dana ljudske istorije smrtnici koji su hodali zemljom gledali su visoko i širili ruke ka nebu ne bi li im se odozgore obratio „svevišnji“ i molili ga za pomoć.
U ovom seminarskom radu pokušaću da obradim dve religije koje su za razliku od hrišćanstva, islama i judeizma manje rasprostranjene, ali mnogo zagonetnije i mističnije.

OPŠTE NAPOMENE O ŽIVOTU SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA

„Kada se poslednja reka zatruje
I kada se poslednji bizon ubije,
I kada se poslednje drvo poseče ,
Shvatićeš da se vazduh ne može jesti“
Izreka poglavice plemena Sijuks
Indijanci je zajednički naziv za veliku grupu plemena i naroda koji su naseljavali područje današnjih Sjedinjenih Američkih Država, od granice sa Kanadom sve do južnog Meksika. Njihovo ime je nastalo greškom Kristofera Kolumba koji je autohtono stanovništvo prozvao indijancima misleći da je stigao do obala Indije. Indijanska plemena se razlikuju po jezicima, kuturi i fizičkom izgledu. Pretpostavlja se da je na tlu SAD živelo preko 30 miliona indijanaca i da je nakon masovnog genocida belih ljudi ostala samo 5% ove populacije. Indijanci koji su danas nastanjeni u SAD su uglavnom pripojeni i socijalizovani sa belim stanovništvom dok svoj identitet, raskošnu nošnju i verske obrede upražnjavaju veoma retko. Danas ima najviše Dakota indijanaca i Navaho indijanaca dok su neka velika plemena kao na primer Sijuksi, Čejeni, Apači, Mohavi, Sošoni, Čiroki i mnoga druga zauvek ugašena. Indijanci su proterani u severne predele Amerike zato što su belci savremenim oružjem i težnjom da izgrade železnicu preko SAD, kao i zbog zlatne groznice masovno ubijale ne samo indijance nego i milione bizona koji su indijancima služili kao hrana, od kojih su pravili mokasine i šatore. Ovaj miroljubiv narod, koji su gori od njih nazivali divljacima, proteran je u rezervate na krajnjem severu gde su lagano umirali od gladi i bolesti žaleći za svojim nepreglednim pašnjacima, rekama i šumama, krdima bizona i mustanga koje više nikada neće videti. U njima je ostao duh predaka, i sećanje na hrabre ratnike koji su sa tomahavkama (sekirama) branili svoje vigvame (šatore) i skvo (žene) od bledolikih koji su desetkovali štapovima koji grme (puškama) koje indijanci nikada nisu pre toga videli.
Sigurno je da ovaj genocid koji je počinjen tokom 19. veka može stati rame uz rame sa genocidom koji je učinjen nad jevrejima u Drugom svetskom ratu. Ipak, i pored velike želje da on ostane sakriven i zaboravljen, kroz romane (Poslednji Mohikanac), filmove (Legenda Pokahontas i mnogi drugi) kroz stripove i romane, legenda o jednom divnom i ponosnom narodu još uvek živi u celom svetu.