Pod nazivom mikroorganizmi podrazumevaju se raznovrsne grupe organizama
mikroskopskih veličina, ali čiji članovi imaju strukturne i funkcionalne karakteristike
slične svim živim bićima. To znači, pre svega, da je hemijski sastav mikroorganizama
sličan drugim organizmima. I za njih je karakteristično prisustvo tri klase kompleksnih
makromolekula (koji u sebi sadrže azot): dezoksiribonukleinske kiseline (DNK),
ribonukleinske kiseline (RNK) i proteine.

Mikroorganizmi se dele na nekoliko glavnih grupa: protozoe, alge, gljive i bakterije. Za
svaku od tih grupa uspostavljena je taksonomska hijerarnija. To je sistem u kome se
pojedina velika grupa progresivno deli na manje i manje kategorije. Svaka kategorija
sadrži organizme sa zajedničkim osobinama. Opšta taksonomska hijerarhija prikazana
je u tabeli broj 1.

Naš naziv

Latinski naziv

Glavna kategorija Međukategorija Glavna kategorija Međukategorija

carstvo
razdeo

regnum
divisio (phylum)

podrazred

subdivisio

klasa

classis

podklasa

subclassis

red
porodica

ordo
familia

podfamilija

subfamilia

rod
vrsta
podvrsta

genus
species
subspecies

Tabela broj 1 Šema opšte taksonomske hijerarhije

Za sve mikroorganizme osnovni takson (taksonomska kategorija) je vrsta. Vrsta se
sastoji od grupe individua istog porekla od jedne ćelije što se zove klonska populacija,
sa visokim stepenom fenolipske sličnosti, s jedne strane, i znatnom razlikom od druge
grupe iste opšte vrste, s druge strane. Ovakva koncepcija vrste bila bi optimalna kada u
prirodi ne bi neprekidno delovali faktori evolucije i kada bi se jedan organizam ili klon
mogao svrstati u jednu ili drugu vrstu. Naime, karakteristike nekih mikroorganizama su
takve da se oni sa puno prava mogu svrstati u bilo koju od brojnih vrsta ili rodova, te
cela vrsta može postojati kao manje-više neprekidan spektar bioloških tipova, a ne kao
grupa bliskih (identičnih) organizama.

Vrbaški, Lj., Mikrobiologija, Novi Sad, Prometej, 1993., strana 226;

Gajić, S., Levi, E., Jevtić, M., Mikrobiologija sa parazitologijom, Beograd, Zavod za izdavanje

udžbenika SFRJ, 1968., strana 201;

Uloga mikroorganizama u akvatičnim ekosistemima

Kod bakterija i kvasaca vrsta je skup sojeva koji pokazuju visok stepen sličnosti svih
fenotipskih obeležja, a znatno se razlikuju od grupe drugih sojeva istog tipa. Jedan soj
vrste se označava kao tipski soj i on se uvek zasejava uz nepoznate, novoizolovane
sojeve i predstavlja stalni primer vrste, odnosno kako se kaže referentni soj. Tipski soj
ima veliki značaj u klasifikaciji na nivou vrste, jer se sa njim uporeduju sve druge.

1.2. Mikroorganizmi i čovekova životna sredina

Čovekova   životna   sredina   sastavljena   je   od   manjih   teritorijalnih   jedinica   (biotopi,
životna staništa), u kojima vladaju relativno stabilni uslovi. Svi oblici života jednog
biotopa   sačinjavaju   biocenozu,   životnu   zajednicu,   koja   se   sastoji   od   manje   ili   više
određenih vrsta mikroba, biljaka i životinja, koje u njoj nalaze sve što im je potrebno za
život.   Biocenoza   nije   slučajan   skup   različitih   oblika   života,   već   jedinstvena,
organizovana i veoma složena celina, povezana raznovrsnim i mnogostrukim vezama.
Uslovi života u biocenozi stalno se menjaju, izazivajući reakcije pojedinih ili svih živih
stanovnika. U biocenozi sve utiče direktno ili indirektno jedno na drugo, pa se zbog
toga   svi   oblici   života,   zavisno   od   uslova   i   odnosa,   menjaju   čineći   biocenozu
dinamičnom i promenljivom celinom. Uticaji uslova života ne moraju uvek biti povoljni
za sve žive učesnike. Svaki oblik života jedne biocenoze koristi za svoje potrebe druge
oblike a njih, istovremeno, koriste drugi. Zbog te međusobne zavisnosti nastaju i razni
vidovi udruživanja; ona mogu biti uzajamno korisna ili neophodna, jednostrano korisna,
za drugog ni korisna ni neophodna, ili štetna. Svaki živi učesnik biocenoze nalazi se
istovremeno u stalnoj zavisnosti i u stalnom sukobu sa nizom ostalih učesnika, kao i u
neprestanoj zavisnosti i sukobu sa svojom neživom sredinom.

Čovek se nalazi u stalnoj zavisnosti i sukobu sa velikim brojem živih organizama svoje
biocenoze, tj. životne zajednice, jer za svoju egzistenciju koristi brojne vrste, kao što i
čitav niz njih koristi njega. Među njima su i mikrobi, jer je tokom dugog zajedničkog
razvoja došlo do mnogih prilagođavanja, do uzajamno podnošljivih, pa i korisnih
odnosa. Međutim, čovek još uvek nije uspeo da se adaptira na sve mikrobe, niti oni na
njega, što uslovljava stalne reakcije koje mogu biti adaptacija, jednih ili drugih, ili
borba. Čovek vodi stalnu borbu sa mikrobima koji su za njega štetni i koji ugrožavaju
njegovu egzistenciju. On tu borbu vodi kako nesvesno, svojim urođenim ili stečenim
odbrambenim mehanizmima, tako i svesno - svojim umnim, fizičkim i tehničkim
mogućnostima. Da bi se zaštitio od štetnih uticaja životne sredine i ostvarenja životnih
ciljeva, čovek stalno menja svoju biološku sredinu, nastojeći da je poboljša i učini za
sebe što podnošljivijom, povoljnijom i korisnijom.

Ali, ni pored svih uspešnih nastojanja, čovek još uvek nije u stanju da izbegne sve štetne
uticaje svoje biološke sredine. Svojim naučnim i tehničkim dostignućima i
organizacijom, čovek svakodnevno menja svoju sredinu, ali je još uvek i njena žrtva.
Stoga su i mnoge zarazne bolesti ljudi samo posledica čovekove nesposobnosti i
nemogućnosti da na štetne uticaje životne sredine dovoljno brzo i celishodno reaguje.

Krstić, LJ., Čovek i mikrobi, Beograd, Izdavačka kuća Draganić, 2003., strana 12;