Oblici nastavnog rada

1. UVOD

Kada se govori o aktivnosti i razvoju učenika u nastavi, misli se na celovit proces personalizacije i socijalizacije u kojem je učenik, manje ili više zavisno od uzrasta, i u poziciji objekta i u poziciji subjekta. Misli se na maksimalnu aktivizaciju psihičnih i fizičkih snaga učenika gde učenik istovremeno uči i poučava se.
Učitelji moraju na adekvatan način podsticati dečje težnje za razvojem i zadovoljavanjem zrelijih potreba. Na taj način se uvažava dete i njegova ličnost, poštuje ljudska priroda i prihvata shvatanje da samo doživljene i zadovoljene potrebe mogu postati snažni pokretači razvoja različitih sposobnosti, veština i emocija.
U ovom seminarskom radu baviću se temom aktivnosti i pokretača učenika u procesu nastave i učenja, ljudskom prirodom, potrebama i motivima učenika, motivacijom, sredstvima koji doprinose poboljšanju motivacije kod učenika, i interesovanjima uenika u nastavi i van nje.

2. DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA
DEFINISATI AKTIVNOST UČENIKA, POKRETAČE U NASTAVI , NASTAVU

Aktivnost učenika u nastavi

Aktivnost učenika je uslov uspeha u nastavi, a ona može biti različita:manuelna, senzorna, intelektualna, izražajna itd.
Najčešće aktivnost učenika u procesu nastave i učenja je intelektualna aktivnost, retko se javlja potpuno izdvojena od ostalih vidova aktivnosti; a kad je dominantna, doprinosi usmeravanju i razvoju mentalnih snaga učenika. Lako je prepoznatljiva kroz njihovu aktivnost: rešavanje problema uviđanjem, sticanjem novog iskustva, primena stečenih znanja u praksi, uviđanje veza među pojavama.
Važan uslov svake uspešne aktivnosti učenika jeste stepen njegove osposobljenosti za samostalno sticanje znanja. Tim više što se do znanja dolazi misaonim putem-misaonom aktivnošću koja se razvija u samom procesu usvajanja znanja i vodi ka većoj kritičkoj i kreativnoj delatnosti.
Takođe je važno da svaka aktivnost u nastavi bude svesna, zato što samo svesna aktivnost učenika čini srećnim, slobodnim i zadovoljnim.
Istraživanja pokazuju da aktivnost učenika u nastavi zavisi od mnogo faktora, a naročito od nastavnika, nastavnih sadržaja, samog učenika i obrazovne tehnologije. Svi oni pokreću učenika na rad i učenje, i svi su povezani s njegovim potrebama kao glavnim izvorima motivacije.
U pedagoškoj literaturi postoje različita gledišta na aktivnost učenika u nastavi i na pokretače te aktivnosti. Kreću se od shvatanja:
 da je aktivnost istorijski uslovljena,
 da učenik mora da sluša svog učitelja,
 da se učenik slobodno ispoljava i razvija u nastavi,
 da je učenik centar nastave i
 da nastavnik treba da sledi njihovu prirodu.
Žan Žak Ruso je još u 19.veku isticao značaj radoznalosti i aktivnosti učenika. Danas kažemo da je učenik aktivan u nastavi ako sa razumevanjem usvaja znanja, ako sam donosi zaključke, ako uočava odnose među činjenicama i sl.
Nastavnik treba da poznaje faktore razvoja ličnosti učenika. On je planer, oraganizator, realizator, istraživač, terapeut, evaluator. S ovim ulogama u nastavi, doprineće aktivizaciju učenika ako:
 prilagođava nastavu osobinama učenika;
 prilagođava nastavu tempu rada učenika;
 ako dopušta učeniku da ispolji svoja znanja, umeća i sposobnosti;
 ako su strpljivi i ako imaju razumevanja za teškoće i greške učenika;
 ako znalački upravljaju procesima nastave i učenja;
 ako ne opterećuju učenike.