Psiholanaliticki pristup medijima

Psihoanalitički pristup medijima
Psihoanalitički pristup nam omogućava da shvatimo na koji način medijski tekstovi reflektuju psihološke uzroke koji ljude usmeravaju prema zajedništvu, zadovoljstvu i želji. Ovaj pristup je geneza individualne psihologije, psihologije medijskih tekstova i načina na koji one međusobno deluju u procesima medijske konzumacije.
Za Sigmunda Frojda (Sigmund Freud) (1856-1939), osnivača psihoanalize, ideje o individualnoj subjektivnosti, identitetu, svesti  nastaju iz suštinske opozicije principa zadovoljstva i principa realnosti.
Princip zadovoljstva je nekontrolisani poriv da se zadovolji želja ili apetit  za nečim što obećava uživanje, satisfakciju i zadovoljstvo – potreba za hranom, seksom, moći. Takođe, može se uočiti princip zadovoljstva u estetici umetnosti ili arhitekture. Ipak, mnogi psihoanalitičari ističu da se zadovoljstvo može osetiti i u procesima kao što su strah ili šok (zadovoljstvo u namernom kršenju pravila i zakona, npr. prekoračenje brzine, ili u situacijama u kojima osećamo da nam je život u opasnosti, npr.vožnja toboganima. Možemo čak i da osetimo zadovoljstvo gledajući katastrofične, neprijatne događaje (saobraćajne nesreće).
U tom simislu, jasno je da zadovoljstvo ne možemo povezati isključivo sa onim aspektima života koji se tiču osećanja radosti i sreće.
Psihoanalitičari razumeju zadovoljstvo kao nešto što omogućava  „podnošenje“ svakodnevnog život i stvarnosti. Reč ekstaza (grčka reč ekstasis, ek – izvan, stasis – stajati) nosi konotaciju da je osoba bukvalno van sebe zbog snažnih emocija. Zadovoljstvo je nešto što nas vodi izvan nas samih.
Frojd povezuje princip zadovoljstva sa nasleđenim, instinkivnim činiocem psihe –(id,Ono).
Ljudski um može da želi i oseti zadovoljstvo na mnogo različitih načina i princip zadovoljstva pomera individue ka nerestriktivnom zadovoljenju svake moguće želje.
Kako su neke od tih želja društveno neprihvatljive ili „nezdrave“, princip realnosti reguliše individualno iskustvo zadovoljstva.
Princip realnosti predstavlja konstanto zauzdavanje želje prema pravilima, zakonima ili društvenim konvencijama. (Frojd pristupa ovoj problematici u tekstu Nelagodnost u kulturi 1930.)
Kao bebe ljudi su vode čistom, nekontrolisanom gratifikacijom želje, ali odrastanjem uče da kontrolišu taj poriv i integrišu se u društvo.
Ako bi iznenada nestao princip realnosti, individue bi tragale za zadovoljenjem tih želja  bez obzira da li se nanosi šteta sebi ili drugima.
Kako bi se društveni haos držao pod kontrolom, princip realnosti stalno „motri“ na princip zadovoljstva.
(Umesto da uriniramo gde god poželimo, mi kontrolišemo potrebu dok ne nađemo  mesto na kojem je to adekvatno učiniti prema društvenim regulativama.)
Frojd povezuje prinicip realnosti sa regulatornim delom svesnog uma (ego, Ja) koji donosi odluku da li će se pokušaj da se ostvari zadovoljstvo izvesti, odložiti ili da li će biti potrebno da se potisne zahtev instinkta, kao nešto što je opasno i preteće.
Treći strukturalni pojam mesta unutar psihičkog aparata je superego, Nad-Ja koji određuje da li je neko ponašanje dobro ili loše. Tu su sadržana moralna pravila i vrednosti koje su prihvaćene od strane pojedinca. Razvija se vaspitanjem, na osnovu nagrada i kazni od roditelja. Id i superego su često u sukobu. (Frojd razmatra pitanje strukture psihičkog aparata u tekstu S one strane principa zadovoljstva iz 1920. godine)
Kontola ega je razlog zbog kojeg možemo naći zadovoljstvo u šokantnim, uznemirujućim i uzbuđujućim aspektima života.  U procesu gledanja uznemirujuće umetnosti ili upuštanja u seksualne tabue, trenutno se opuštaju stege principa realnosti i principu zadovoljstva se dozvoljava malo više slobode.