Razvoj pristupa održavanju

RAZVOJ PRISTUPA ODRŽAVANJU
Održavanje se u literaturi definiše na različite načine. NJillmott (1989, 1990) definiše održavanje kao “menadžment, upravljanje, izvršenje i kvalitet onih aktivnosti, koje obezbeđuju postizanje optimalnog nivoa raspoloživosti*** i realizaciju performansi postrojenja, da bi se postigli ciljevi poslovanja”.
Prema Todoroviću (1993): “Održavanje obuhvata sprovođenje svih mera nužnih da bi jedan tehnički sistem funkcionisao na propisan način, razvijajući performanse u propisanim granicama tj. sa traženim učincima i kvalitetom, bez otkaza*** i uz propisano obezbeđenje životne okoline, a pod pretpostavkom dobre obezbeđenosti svih uslova, odnosno uz potrebnu logističku podršku”.
U Japanu održavanje ima mnogo obuhvatnije značenje. Govori se o ‘brizi za sredstva’ (NJillmot, 1994): “Održavati i unapređivati integritet proizvodnih sistema pomoću mašina, uređaja, procesa i zaposlenih, koji stvaraju dodatnu vrednost”.
Papić (1985, 1995) ističe da je primaran osnovni proizvodni proces i definiše održavanje vozila kao “obezbeđenje vozila odgovarajuće konstrukciono-eksploatacione grupe u stanju ‘spremno za rad’, u periodu kada su potrebna i dokle su potrebna, sa određenim nivoom pouzdanosti***, čime se omogućava realizacija cilja preduzeća”.
Moubraz (1996,1997) jasno stavlja do znanja da se održavanje tiče očuvanja funkcija sredstava, odnosno obezbeđenja da sredstva nastave da funkcionišu po standardima performansi koje zahtevaju njegovi korisnici (proizvodne ili operativne funkcije). Prema njegovom mišljenju “što stičemo dublje saznanje o ulozi sredstava u poslovnom procesu, počinjemo da cenimo značaj činjenice da je svako fizičko sredstvo stavljeno u upotrebu jer neko želi da ono nešto radi”. Sledi da, kada održavamo sredstvo “stanje koje želimo da očuvamo mora da bude ono stanje u kome to sredstvo nastavlja da radi ono što njegov korisnik želi da ono radi”. Ovaj stav ističe da pažnja mora da se usmeri na “održavanje onoga što dato sredstvo radi pre nego na to šta dato sredstvo jeste”. Jasno je da funkcije svakog sredstva, kao i propratni standardi performansi moraju biti kristalno jasni. “Očekivanja u pogledu funkcija i performansi ne pokrivaju samo proizvodnost. Ona se takođe tiču oblasti kao što su kvalitet*** proizvoda, usluživanje kupca***, ekonomičnost i efikasnost rada, upravljanje, sadržajnost, komfor, zaštita, usklađenost sa propisima za zaštitu životne sredine, strukturni integritet, kao i fizički izgled sredstva.”
Iz ovih definicija se vidi da je održavanje od reaktivne sile, koja se javljala kao odgovor na otkaze***, postalo funkcija koja ima direktan uticaj na unapređenje poslovanja preduzeća. Pod uticajem promena u filozofiji menadžmenta desile su se i promene stavova prema održavanju. Na uslugu održavanja danas najveći uticaj ima tržište, koje nameće potrebu za sve većom efikasnošću i efektivnošću poslovanja.
“Iako teorijski uslužne delatnosti mogu da ostvare ekonomske efekte kao i industrijska proizvodnja i hardverski proizvodi, u praksi se to ne ostvaruje. Razlozi su prvenstveno u lošoj organizaciji poslovanja u uslužnim sektorima, kao i u nedopustivo niskoj produktivnosti, znatno nižoj nego u proizvodnom sektoru.”
Ovim stavom Kostić (1995) prvenstveno govori o eksternoj usluzi***. Kod internih usluga***, kakva je i održavanje sopstvenih sredstava, situacija je još i gora. Tek pre nešto više od deset godina, o internoj usluzi održavanja je počelo da se govori kao o značajnoj za poslovanje preduzeća u smislu direktnog uticaja na profitabilnost.
Iako je na održavanje uvek gledano kao na neophodnost, tek se u drugoj polovini osamdesetih godina razmatra kao osnovna funkcija.