S A D R Ž A J:
UVOD.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
. 3
1. KAZNA
.
.
.
.
.
.
.
.
.
. 4
1.1.
Pojam kazne .
.
.
.
.
.
.
.
. 4
1.2.
Vrste kazni
.
.
.
.
.
.
.
.
. 5
1.3.
Opravdanje kazne
.
.
.
.
.
.
.
. 6
1.4.
Svrha kaznjavanja.
.
.
.
.
.
.
.
. 6
1.5.
Principi izvršenja krivičnih sankcija .
.
.
.
.
. 7
2. KAZNA ZATVORA .
.
.
.
.
.
.
.
. 8
2.1.
Kazna zatvora u našem krivičnom pravu
.
.
.
.
. 8
2.2.
Osporavanje kazne zatvora. .
.
.
.
.
.
. 9
2.3.
Uslovni otpust .
.
.
.
.
.
.
.
. 10
3. NOVČANA KAZNA .
.
.
.
.
.
.
.
. 11
3.1. Pojam i sistem novčane kazne .
.
.
.
.
.
. 11
3.2. Novčana kazna u našem krivičnom pravu
.
.
.
.
. 12
4. RADU U JAVNOM INTERESU
.
.
.
.
.
.
. 14
5. ODUZIMANJE VOZAČKE DOZVOLE
.
.
.
.
.
. 16
ZAKLJUČAK
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
. 17
LITERATURA
.
.
.
.
.
.
.
.
.
. 18
UVOD
Kazna je nekad bila jedina, a danas je samo jedna, ali osnovna mera reagovanja društva
protiv učinilaca krivičnih dela. Kazna prema svojoj suštini predstavlja društvenu reakciju protiv
kriminaliteta kao opasnog asocijalnog ponašanja, ali istovremeno kazna je i pravni institut koji
ima svoja obeležja. Ta obeležja kazne, uglavnom su specifična za kaznu, ali neka od njih su
zajednička i za sve druge krivične sankcije.
Prema svojoj suštini kazna je prinudno oduzimanje ili ograničavanje sloboda i prava, ali
ona u isto vreme predstavlja opštemoralnu osudu, socijalno-etički prekor koji društvo upućuje
delikventu zbog učinjenog krivičnog dela. Kazna kao društveni prekor može ispuniti svoju
preventivnu funkciju samo ako je zasnovana na ličnoj individualnoj odgovornosti učinioca.
Samo u tim slučajevima kazna može popravno delovati na učinioca i biti prihvaćena od javnosti
kao jedna pravična, neophodna i nužna krivična sankcija. S toga je jedna od najvažnijih uslova
za izricanje kazne, da je krivično delo izvršeno od strane čoveka kao krivica.
Jedan od najbitnijih elemenata u pojmu kazne je i njena određenost u zakonu. Načelo
zakonitosti odnosi se, kako na propisivanje kazne, tako i na njeno izricanje. Načelo zakonitosti o
pripisivanju i izricanju kazni, kao i načelo zakonitosti u određivanju krivičnih dela, povezuju se u
opšti princip zakonitosti u krivičnom pravu izražena u poznatoj sintagmi: „Nullum crimen sine
lege, nulla poena sine lege“.
Kaznu karterišu i neke druge okolnosti tako da je može izreći samo sud u zakonito
sprovedenom postupku, ona mora biti lična i da pogađa samo učinioca krivičnog dela, zatim
humana odnosno da odgovara težini izvršenog dela i stepenu krivice učinioca čime se ostvaruje
princip pravičnosti, zatim kazna mora biti opoziva i popravljiva kako bi se u slučaju sudskih
zabluda ili u drugim opravdanim situacijama kazna mogla opozvati.
Kazna u sistemu krivičnih sankcija predstavlja osnovnu sankciju koja se pokazuje kao
potrebna neophodna društvena reakcija prema onima koji vrše napad na osnovne društvene
vrednosti. Njena opravdanost proističe iz zajedničkog života ljudi u društvenoj zajednici i opšteg
interesa za zaštitom društva i pojedinaca od protivpravnih ponašanja koja su predviđena kao
krivična dela. Sve to ukazuje da je kazna i u savremeno doba nezamenljiva krivična sankcija, te
da se bez kazne i kažnjavanja ne može voditi uspešna borba protiv kriminaliteta.
Novija shvatanja u pravnoj teoriji i krivičnom zakonodavstvu idu u tom pravcu, da zakon
utvrdi samo mogućnost, a ne i obavezu izricanja kazne, osim u slučajevima teških krivičnih dela
za koja su propisane stroge zatvorske kazne, čime bi se došlo do jedne racionalne depenalizacije
u okviru koje bi se mogla voditi i adekvatna kriminalna politika. Takav jedan pristup učinjen je i
u našem novom krivičnom zakonadavstvu, pa se može oceniti kao jedno od njegovih
najprogresivnijih rešenja.
Za razliku od ostalih krivičnih sankcija koje prevashodno imaju specijalno preventivno
dejstvo, kazna je specifična krivična sankcija, jer pored retributivne i specijalno preventivne
komponente, objedinjuje i komponentu generalne prevencije.
2
socijalistički prekor koji društveno upućuje učiniocu krivičnog dela. Otuda i njena neraskidiva
veza sa krivicom.
Načelo zakonitosti je kod kazne je najdoslednije sprovedeno, a to se ogleda u tome što se
opšta odredba o kazni u opštem delu propisuje i za svako pojedino krivično delo u posebnom
delu. Propisujući koja ljudska ponašanja predstavljaju krivično delo, zakonodavac istovremeno
za njih propisuje kaznu.
Krivične sankcije može izricati samo u sudu u krivičnom postupku, a to mora da važi i za
kaznu kao krivičnu sankciju.
1.2. Vrste kazni
Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata četiri vrste kazne:
Zatvor
Novčana kazna
Rad u javnom interesu
Oduzimanje vozačke dozvole
Postojeći registar krivičnih sankcija se znatno razlikuje u odnosu na one koji je predviđao
KZ iz 1951.god. Razvoj tog sistema karakteriše smanjivanje broja kazni. Najviše dilema u
sistemu kazni izazivalo je smrtna kazna. Ona je 1992 god.ukinuta u saveznom krivičnom
zakonodavstvu, a posle izmena i dopuna. Ukidanju smrtne kazne i u našem tadašnjem
republičkom krivičnom zakonodavstvu išla su u prilog još dva argumenta:
1. Suštinski neprihvatljivo da u saveznom krivičnom zakonodavstvu smrtna kazna nije
bila predviđena za isto tako teška pa i teža krivična dela od onih koja su republičkom krivičnom
zakonodavstvu bila zaprećena smrtnom kaznom.
2. Nema nikakvih razloga da i naša zemlja ne sledi trend koji je došao do izražaja u
Evropskim zemljama.
2
Izmenama i dopunama KZ SRJ u Srbiji je uvedena i kazna konfiskacije imovine. Ona je
ukinuta 1990 godine. Danas su retka strana krivična zakonodavstva koja je predviđaju, a više je
ne predviđa ni novi KZ Srbije. Razlozi koji se navode protiv ove kazne su njena arhaičnost,
nepravednost i nemogućnost njenog odmeravanja. Konfiskacijom imovine se oduzima legalno
stečena imovina učinioca krivičnog dela i ona u velikoj meri pogađa i druga lica, najpre porodicu
učinioca. Smatra se da je ona nepotrebna, jer postoje adekvatnije sankcije kojima se može bolje
ostvariti eventualna svrha konfiskacije imovine.
2
Banović Božidar, Bejatović Stanko,
Krivičnoprocesno zakonodavstvo Srbije,
Glosariju, Beograd, 2005.
4
Kako naše krivično pravo poznaje meru oduzimanja imovinske koristi pribavljene
krivičnim delom i da je izričito propisano da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu
krivičnim delom, zatim meru bezbednosti oduzimanja predmeta kojom se oduzimaju predmeti
koji su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili koji su nastali izvršenjem krivičnog dela,
kao i novčanu kaznu, konfiskacija je nepotrebna.
Naše krivično pravo polazi od podele na glavne i sporedne kazne. Glavne kazne su zatvor
i rad u javnom interesu, dok se novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao
glavna i kao sporedna kazna. Glavna kazna se izriče samostalno, a novčana kazna kao sporedna
samo uz kaznu zatvora kao glavnu kaznu.
1.3. Opravdanje kazne
Dve najvažnije grupe terorija koje su se bavile pitanjem opravdanja kazne su:
1. utilitarističke koje opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti i korisnoj funkciji koju ona
obavlja za društvo
2. retributavističke koje polaze od moralne odgovornosti i opravdanje kazne vide u
retribuciji koja polazi od ideje srazmernosti i pravednosti.
3
U tesnoj vezi sa osnovama za opravdanje kazne je i pitanje svrhe kažnjavanja, s tim što to
pitanje ima i svoj praktični značaj odnosno ono pored svog teoretskog aspekta ima veliki značaj
za primenu krivičnog prava. U našem krivičnom pravu svrha kažnjavanja je značajna za
odmeravanje kazne.
1.4. Svrha kažnjavanja
Svrhu izvršenja zatvora treba posmatrati u kontekstu opšte svrhe krivičnog
sankcionisanja i svrhe kažnjavanja.
Opšti cilj propisivanja i izricanja krivičnih sankcija jeste suzbijanje ponašanja kojima se
povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom.
Može se reći da je osnovni cilj svrhe kažnjavanja:
4
Sprečavanje učinioca da čini krivična dela i njegovo prevaspitavanje
Vaspitni uticaj na druge da ne čine krivična dela
Jačanje morala i uticaj na razvijanje društvene odgovornosti i discipline građana
3
Milošević Milan,
Krivično pravo,
Forkup, Novi Sad, 2012.
4
Stojanović Zoran,
Krivično pravo:opšti deo
, Pravna knjiga, Beograd, 2009.
5
