Pre više od pet hiljada godina, Egipćani su koristili vetar za pokretanje brodova na reci Nil.
Kasnije su napravljeni mlinovi za mlevenje pšenice i drugog zrnevlja. Najstariji poznati su u
Persiji ( Iranu ). Ti mlinovi su imali lopatice koje su izgledale kao velika okrugla vesla.
Persijanci su koristili energiju vetra i za pumpanje vode.

Od starih Egipćana pa do otkrića parne mašine, vetar se koristi za pokretanja jedrenjaka. Čak
i sada, jedrilice paraju morima i rekama koristeci vetar.

Više vekova kasnije Holanđani su poboljšali osnovnu konstrukciju vetrenjača, uvodeći krila u
obliku elise i koristeći na njima zategnuto platno. Oni su koristili vetrenjače za mlevenje i
ispumpavanje vode pri osvajanju zemlje niže od nivoa mora.

Kolonisti u Americi su koristili vetrenjače za mlevenje žita, za vađenje vode iz dubokih
bunara, ali i za sečenje drva u strugarama. Oko 1920. Amerikanci koriste male vetrenjače i
kao generatore električne struje. U isto vreme se na Krimu, na obali Crnog mora, podiže prvi
višekilovatni vetrogenerator u Evropi.

Sporadična korišćenja vetrenjača, za razne namene, nastavljaju se sve do velike energetske
krize, sedamdesetih godina prošlog veka. Tada je svest o nedostatku nafte promenila
energetsku sliku sveta i naglo povećala interes za alternativne energetske izvore. To otvara
put ponovog ulaska, na velika vrata, vetrenjača kao generatora električne energije.

Krajem avgusta 1985, tokom Svetske konferencije o vetroenergetici u San Francisku, na
obližnjoj lokaciji Altamont Pas održana je svečanost prilikom koje je struja iz vetrogeneratora
dostigla vrednost energije iz milion barela nafte. To je jedna od tri najveće lokacije
vetrogeneratora u to vreme. Tih godina i u Evropi se krenulo u osvajanje vetroenergetskih
tehnologija. Dosta su na tome radili Nemci, Italijani i Španci. Međutim, najbolje elise su i
dalje proizvodili Holanđani, a generatore Danci. U to vreme, danski izvoz u SAD je naglo
rastao. Recimo, 1981. izvezli su 21 vetrogenerator, 1983. već 356, a dve godine kasnije 3100
vetrogeneratora ! Interesantno je da je jedna od vodecih danskih firmi koristila asinhrone
motore koje je proizvodio „ Sever “ iz Subotice i ugrađivala ih u svoj finalni proizvod koji je
pretezno izvožen u SAD.

Šta je vetrogenerator ( WEG )?

Vetroturbina je mašina za konverziju kinetičke energije vetra u mehaničku energiju. Ako se
mehanička energija koristi direktno u mašinama kao što su pumpe ili mašine za mlevenje
žitarica, reč je mlinovima na vetar. Ako se mehanička energija pretvara u električnu, reč je
vetrogeneratorima.

Vetroturbine se mogu podeliti na dva tipa, po osnovu položaja ose oko koje se turbina okreće.
Najčešće   se   koriste   horizontalne   turbine.   Danas   su   najrasprostranjeniji   vetrogeneratori   sa
elisom od tri krila, snage od 1 kw do 6 Mw. Kod ovih vetrogeneratora se prenosni sistem -
reduktor   i   sam   električni   generator   nalaze   na   vrhu   nosećeg   tornja.   Cela   konstrukcija   se,
pomoću senzora pravca vetra i servomotora, pokreće tako da je elisa uvek okrenuta normalno
na   pravac   duvanja   vetra.   Najsloženiji   deo   je   menjačka   kutija   koja   pretvara   lagano   i
neujednačeno kretanje elise u brze okrete generatora stalne učestanosti.

3.1. Sastavni elementi konstrukcije turbine na vetar

3.1.1. Toranj

Unapređenja strukturalnog dizajna i konstrukcijskih materijala dovela su do izgradnje

tornjeva znatno veće visine, što omogućava postavljanje rotora na višlju tačku od podloge –
gde je vetar znatno veće snage. Male turbine (snage manje od jednog kilovata) montiraju se
na običan stub visine od 10 do 20 metara, koji je od krivljenja i eventualnog pada zaštićen
razapetim sajlama. Turbine snage od 1 do 30 kilovata se postavljaju na tubularne tornjeve ili
stubove visine od 20 do 40 metara. Turbine srednjih dimenzija se u skladu sa praksom
montiraju na tubularne čelične tornjeve visine od 25 do 50 m. Tornjevi turbina na vetar kroz
koje su sprovedeni kablovi za struju proizvode se od metala, ojačane plastike ili betona.

3.1.2. Rotor

Rotor se sastoji od rotacione glave i krakova na koje deluje kinetička energija vetra.

Skoro sve moderne turbine na vetar imaju rotore koji se obrću oko ose paralelne sa
podlogom. Okrećući se, rotor okreće i osovinu koja konvertuje energiju vetra u mehaničku
energiju. Okretanje osovine pokreće generator koji konvertuje mehaničku energiju u
električnu. Iako neke moderne turbine na vetar imaju krakove izrađene od kompozitnog
drveta, oni se po pravilu proizvode od fiberglasa, lakog i veoma jakog materijala koji se
pravi od poliesternih smola i fibera stakla. Aluminijum i čelik nisu našli primenu u izradi
ovih rotora: aluminijum nije otporan na konstantno naprezanje usled jakog vetra a čelik je
pretežak. Male turbine imaju ugrađen i mali stabilizator sličan vetrokazu koji ih drži uvek
usmerene u smeru odakle duva vetar a veće turbine imaju instalirane elektromotore koji ih
mehanički okreću u željenom smeru.