Lokalna samouprava je autonomni sistem upravljanja lokalnim zajednicama, konstituisanim na užim delovima državne teritorije. Ona je istovremeno originerna i osnovna organizacija vlasti. Razvijenost lokalne samouprave je i jedan od uslova demokratije i pravne države. Kako je samouprava u lokalnim zajednicama pravo građana obično garantovano ustavom, za državu ono znači obavezu da stvori uslove za kontinuirano funkcionisanje lokalne zajednice kao celine.
Prve forme lokalne samouprave mogu se prepoznati u Evropi XV i XVI veka u vidu komuna, srednjovekovnih gradova kojima su kralj ili feudalci putem povelja i statuta davali status slobodnih gradova. Ipak, otadžbinom lokalne samouprave, onakve kakvom je danas poznajemo, smatra se Engleska koja je prva imala originerne i samostalne oblike upravljanja na užim teritorijama.
Koliko je značaj lokalne samouprave veliki, svedoči usvajanje Evropske povelje o lokalnoj samoupravi iz 1985. godine od strane Evropskog saveta koja jamči osnove tzv. lokalne demokratije, razrađujući najvažnije elemente statusa lokalne samouprave. Tako, lokalnu samoupravu odlikuje nekoliko karakteristika: izvorna nadležnost, odlučivanje neposredno ili putem predstavništva, finansijska sredstva, samostalnost oslikana i kroz pravo na udruživanje lokalnih zajednica u saveze i zaštita prava na lokalnu samoupravu.
U svetu postoji više oblika organizovanja lokalne samouprave. Dok je u Engleskoj uobličena aktima parlamenta i poveljama, lokalna samouprava formirana je u vidu okruga, srezova i parohija, u SAD, lokalna samouprava regulisana je u okviru ustava i zakona federalnih jedinica, stoga u SAD postoji više različitih sistema lokalne samouprave: model mer-savet, menadžerski i komisijski model, kao i poseban model u varošima Nove Engleske. S druge strane, Francuska poznaje opštine, departmane i regione, s tim što i gradske i seoske opštine tretira na isti način (tzv. monotipne opštine). Lokalna samouprava može biti organizovana kao jednostepena kao u Švajcarkoj, dvostepena poput onih u SAD, ili trostepena odnosno kao višestepena u Engleskoj ili Francuskoj. Stepen učešća građana u upravljanju lokalnom zajednicom takođe sa razlikuje od zemlje do zemlje (neposredno u SAD, u obliku kabinetske vlade u Francuskoj itd.). Lokalna samouprava se formira prema kriterijumima koji se uglavnom tiču homogenosti, privrednih kapaciteta lokalne zajednice i gravitiranja određenim institucijama od vitalne važnosti za njeno funkcionisanje. Još jedan od uslova njenog opstanka jesu finansijska sredstva koja crpi iz izvornih prihoda ali i iz državnog budžeta, s obzirom da pored izvornih poslova od neposrednog interesa za njene članove, izvršava i poslove poverene zakonom.
Struktura i teritorijalna osnova lokalne samouprave na kojima počiva čitav sistem lokalne samouprave svake pojedine zemlje, imaju višestruki značaj. To najpre važi za strukturu lokalne samouprave odnosno skup različitih tipova jedinica koji u datom sistemu postoje i pravni režim svakog od tih tipova. Od toga da li je u pitanju jednostepena, dvostepena ili trostepena lokalna samouprava vrlo mnogo zavisi karakter samog sistema lokalne samouprave, njegova demokratičnost, obim i domašaj funkcija kojima se lokalne vlasti bave, nadzor koji vrše državni organi i sl. Sve to u najvećoj meri utiče prvenstveno na ulogu i značaj opštine kao osnovne jedinice lokalne samouprave u svakoj zemlji.
S druge strane, sama organizacija lokalne samouprave u konkretnom sistemu vlasti jedne zemlje ima nesumnjiv značaj. Organizacija ne znači sve ali u svakom slučaju znači mnogo. Ako je organizacija lokalne samouprave dobra, to razume se još ne znači da će i institucija biti dobra, ali je time ispunjen bar prvi uslov da ona bude dobra. Obratno ako lokalna samouprava pati od određenih slabosti gotovo je izvesno da institucija ne može da bude dobra. Dakle, značaj i uticaj organizacionih pitanja lokalne samouprave ne treba potcenjivati.
