SADRŽAJ
I. Pojam društvene moći……………………………………………….…..str.1
Određenje moći……………………………………...……………….....str.1
II. Poreklo društvene moći………………………………………………...str.3
III. Struktura društvene moći……………………………………………...str.3
IV. Funkcije društvene moći……………………………………………....str.4
V. Oblici društvene moći…………………………………………….........str.5
- pojedinacna moć……………………………………………………...str.5
- drustvena moć………………………………………………………...str.5
- ekonomska moć……………………………………………………....str.5
- politička moć……………………………………………………….....str.5
- duhovna moć…………………………………………………….........str.5
Kondigna moć……………………………………………………...........str.6
Kompenzacijska moć…………………………………………………....str.6
Odnos kondigne i kompenzacijske moći………………………………..str.6
Kondicionirana moć………………………………………………..........str.7
VI. Izvori društvene moći……………………………………………........str.9
- ličnost………………………………………………………………..str.9
- vlašnistvo…………………………………………………………....str.11
- organizacija I……………………………………………………......str.11
- organizacija II……………………………………………………....str.13
Literatura………………………………………………………………....str.15
1
I. Pojam društvene moći
Reč moć ima više značenja. Tako u latinskom jeziku reč “potentia” znači moć ili sila, a
“potestas” vlada, vlast, … U francuskom jeziku reč “puissance” znači moć, snaga, jačina, autoritet
itd. A u nemačkom reč “macht” je reč gotičkog porekla i označava vlast, moć, oblast, državu,
silu… Moć ima sledeća značenja: filozofsko, psihološko, lingvističko, teološko, antropološko,
sociološko, pravno. Ono što interesuje filozofiju kada je reč o moći jeste njena suština. Prema
filozofskom shvatanju izdvajaju se tri odredjenja moći: moć kao puka moć, moć kao nadmoć i moć
kao mogućnost.
Moć kao puka moć neutralna je u odnosu na čoveka i predstavlja moć opstanka, pokretanja i
razvoja. Moć kao nadmoć ispoljava se u načinu vladanja, zapovedanja, upravljanja, prisvajanja, a
podrazumeva i hijerarhiju i zavisnost. Moć kao mogućnost pre svega se odnosi na čovekove
stvaralačke potencijale, jer je stvaralaštvo samo po sebi moć.
Za sociološko shvatanje najbitnija su dva značenja moći: moć pojedinca u odnosu na društvene
grupe i društvo i moć društvenih grupa u društvu. Ali nešto što je najbitnije za svakog sociologa
jeste kakve posledice po društvo izaziva moć društvenih grupa i moć pojedinca. Tomas Hobs je
prvi obradio pojam moći i po njegovom mišljenju moć čoveka čine sredstva koja on trenutno
koristi radi proizvodnje dobara. Za njega je moć originalna ili instrumentalna. Za Hobsa najveća
ljudska moć je moć države ili moć najvećeg broja ljudi. Čovekovu prirodnu moć čine njegove
duhovne i telesne vrline. Ključni i središnji pojmovi politike su moć, autoritet i vlast, iako se oni
razlikuju u mnogim funkcijama, elementima i svojstvima. Autoritet nepostoji bez moći, a moć
može da poseduje autoritet, ali i ne mora. Za moć je karakteristično nametanje volje uprkos otporu,
a za vlast izvršavanje zapovesti. Moć se demonstrira, a vlast se postupno i relativno dugo učvršćuje.
Određenja moći –
Po određenju moći Maksa Vebera moć podrazumeva “izglede jednog
čoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u zajedničkom poduhvatu, čak i uprkos otporu
drugih koji u tom poduhvatu učestvuju”
1
. Suština je da je moć nametanje volje i ona se može
ostvariti prihvatanjem ili slamanjem otpora. Najuspešnija sredstva za ostvarivanje takve moći su
disciplina i vlast. Po misljenju Bertranda Rasela posedovanje moći je povezano sa sticanjem slave,
a to je zapravo jedna od najviših težnji kojom idu i teže ljudi. Robert Birstet smatra moć kao
sposobnost da se nametne sila u određenu društvenu situaciju. Za njega je moć društvena pojava
koja se može javiti u formalnoj, neformalnoj organizaciji, i neorganizovanoj zajednici. Feliks
Openhajm smatra da je posedovanje moći sposobnost uticaja, kažnjavanja i kontrolisanja slobode
drugih. Robert Dal misli da moć ima onaj čovek koji može da utiče na nekog drugog čoveka da
uradi ono što inače ne bi učinio. Određenje moći za Petera Bahana i Mortona Baraca oslonjeno je
na prinudu, uticaj, autoritet ili manipulaciju. Rajt Mils smatra da su moćni i uticajni ljudi oni koji
imaju mogućnost da ostvaruju svoje ciljeve čak i onda kada se drugi ljudi tome protive. Samo ljudi
koji upravljaju ili učestvuju u upravljanju velikih institucija mogu biti moćni. Hana Arent misli da
moć pripada grupi i postoji koliko i ta grupa i nikada nije svojstvo pojedinca. Tako na primer kada
je neko na vlasti, on zavisi od ljudi koji su ga na taj položaj izglasali, i njegova vlast će trajati sve
dok ta grupa ljudi ne iščezne. Niklas Luhman moć smatra za komunikacijski medij. Moć je
1
Cedomir Cupic: Enciklopedija politicke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str.685
2
želja za vlastitim bogaćenjem može kamuflirati tobožnjom željom da se donese velika korist
društvu.
Pored toga što moć donosi finansijsku korist, ona donosi veliki užitak onima koji je poseduju jer
se u njima stvara osećaj vrednosti zbog počasti koje dobijaju. Međutim, svakodnevna pristojnost ne
dopušta da se javno prizna kako se moć zeli radi nje same. Jedino se može prihvatiti shvatanje da
pojedinac sme težiti vlašću zato da bi pomoću nje mogao drugima naređivati, ubeđivati ih i zato da
bi se domogao novca.
Reč moć nikoga ne ostavlja ravnodušnim, i ona može izazvati pozitivnu ili negativnu reakciju
kod ljudi, u zavisnosti od tačke gledišta na njen uticaj. Smatra se da su sindikati nezamenljivi
branioci i zaštitnici prava radnika, dok gledano iz drugog ugla ti isti sindikati u dubokom su sukobu
sa slobodom vlastitih članova. Političar koji postigne da se neka poreska reforma prihvati, dobiće
naklonost onih kojima ta reforma donosi korist, dok će drugi kojima ta reforma šteti smatrati
ponašanje tog političara samovoljnim i čak nesavesnim.
Sprovođenje moći, tj. potčinjavanje volje jednih volji drugih, neizbežna je pojava u savremenom
društvu, jer bez takvog potčinjavanja ništa se ne može postići. Sve u svemu moć može biti
društveno zloćudna, ali u isti mah društveno bitna. Drugim rečima, moć ima dva vida: predstavlja
društvenu nužnost, a ujedno je društveno opasna. O njoj treba doneti sud, ali je nemoguce doneti
takav sud koji bi važio za svaku moć.
II. Poreklo društvene moći
Po poreklu moć proizilazi iz prirodnih sposobnosti čoveka i iz prirode socijalnih odnosa koji
nastaju u različitim istorijskim i društvenim okolnostima. Pojedinačne moći kroz ljudsku istoriju
imale su presudan uticaj na određena društva i političke zajednice. Racionalo korišćenje
pojedinačne moći dovodilo je do bogatijeg političkog i socijalnog života, dok je iracionalno
korišćenje pojedinačne i grupne moći zatvaralo i uništavalo politički i socijalni život i političku
zajednicu. U antici moć je počivala na privredi i ropstvu u domaćinstvu, dok u feudalizmu moć
izvire iz zemljišnog poseda koji je temelj sudske, vojne i religiozne vlasti, gde je moć fiksirana za
posed. Sa nastankom i razvojem kapitalizma bitno se menjaju odnosi u društvu, politici, samim tim
i u političkoj i socijalnoj moći. “Osnov i izvor svega postaje novac, a moć sa novcem postaje
pokretljiva i prenosiva”
3
.
III. Struktura društvene moći
Strukturu društvene moći čine:
1) Nosioci moći
mogu biti pojedinci ili društvene grupe koje svoju moć zasnivaju na jednom
ili više elemenata. Što su ti elementi realističniji to je moć pojedinca, tj. grupe stabilnija.
3
Cedomir Cupic: Enciklopedija politicke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str.687
4
2) Ubeđivanje
je značajan element moći, jer su ljudi skloni da nameću uverenja ali i da
prihvataju ubedljive stavove drugih. Ova moć zavisi od znanja, informisanosti, položaja pojedinca,
posedovanja sredstava i veštine ubedjivanja. Poseban vid ubeđivanja je manipulacija.
3) Materijalno bogatstvo
posedniku stvara osećaj sigurnosti i moći. Ekonomska moć je
uvek imala veliki uticaj na sve druge oblike moći, jer ona prisiljava jednom velikom pretnjom –
pretnjom glađu, nudeći izbor: “Ili ćeš se složiti, ili ćeš biti bez pristojnog standarda”
4
.
4) Statusni simboli
utiču sa psihološkog karaktera sa značajnim socijalnim i političkim
posledicama ( odlikovanja, titule, publicitet, rang itd. ).
5) Kontrola drustvenih normi
predstavlja pravne, moralne, religijske i običajne norme
kojima se kontroliću oni koji se njih pridržavaju, ali i oni kod kojih se ove norme premeštaju unutar
svesti i kod kojih je kontrola manje vidljiva a ne mora biti manje efikasna.
6) Sila
podrazumeva upotrebu sredstava prinude koja se najčešće realizuje fizičkom silom.
Pored toga što je skupa, kratkog daha, nepopularna i dovodi do otpora, ona je i neefikasna.
7) Dominacija i hijerarhija
su principi moći. Dominacijom se moć manifestuje i ona je
spoljašnji princip moći. Hijerarhija vertikalno povezuje strukturu moći i ona je unutrašnji princip
moći.
Međusobno su povezane i dopunjuju se, a zajedno pokazuju efikasnost, rezultate, veličinu i
mogućnosti moći.
IV. Funkcije društvene moći
1)
Funkcija održanja
– ako je pojedinac u pitanju održanje se odnosi na socijalnu grupu
kojoj pripada, ako se odnosi na njegov profesionalni položaj onda se to održavanje odnosi na
zadržavanje tog položaja, dok u politici funkcija održavanja dobija posebnu ulogu jer se te pozicije
teško zadržavaju. Ova funkcija ima veliki značaj i za društvenu, ekonomsku i duhovnu moć.
2)
Funkcija stvaralaštva
– je najbitnija funkcija duhovne moći. Od njenog razvoja zavisi i
opstanak duhovne moći.
3)
Funkcija pokretenja
– je funkcija koja je usmerena ka razvoju, predstavlja pozitivnu
usmerenu volju kojom se kroz istoriju društvenog razvitka razbija sve što pruža otpor kretanju
napred i traženju novih puteva.
4
)
Integrativna funkcija
– nastaje i održava se silom, uveravanjem, pritiscima, nametanjem i
može imati pozitivne i negativne posledice po razvoj drustva. Integracijom se koncetriše i
centralizuje moć ili se pak centralizuje otpor. Racionalno integrisana moć ima veću šansu da se
održi i demonstrira, dok iracionalno integrisana moć uglavnom izaziva snažan otpor. Ipak kada
dostigne potpuno preovladavanje irocionalne moći mogu da sruše svaki otpor i uvek ušvršćuju
totalitarni, diktatorski, despotski sistem.
5)
Kontrolna funkcija
– predstavlja sredstva pomoću kojih se kontrolise nametanje i
sprovođenje volje. Ta sredstva su: fizička sila, društvene norme ( zakoni, božje zapovesti ) i
sredstva nagrađivanja i kažnjavanja.
6)
Emocionalna funkcija
– moć zadovoljavanja emocionalnih potreba ( sigurnost ) i
patoloških zadovoljstava ( agresivnost, destrukcija ).
7)
Kompenzatorska funkcija
– predstavlja moć kojom se nadoknađuju stvarne ili umišljene
prikraćenosti i frustracije i najčešće su te kompenzacije putem moći destruktivne i porazne.
8) Legitimacijska funkcija –
podrazumeva opravdanje i pomaganje vladajućeg poretka od
strane moćne društvene grupe koja na taj način vrši realizaciju sopstvenog interesa.
4
Cedomir Cupic: Enciklopedija politicke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, str.690
5
