ВИСОКА МЕДИЦИНСКА ШКОЛАСТРУКОВНИХ
СТУДИЈАЋУПРИЈА
СТРУКОВНА МЕДИЦИНСКА СЕСТРА
Завршни рад
Област: Здравствена нега у гинекологији и акушерству
Тема:Партиципација сестре у саветовалишту за инфертилитет
Ментор: Студент:
Др сци. мед. Љиљана Антић, проф.с.с. Мина Николић 2155
Ћуприја,2019.година
Садржај
Утицај лекова на репродуктивну функцију.................................................4
Основни принципи у лечењу и испитивању инфертилитета............................5
Испитивање и лечење мушкараца................................................................6
Испитивање и лечење жене...........................................................................8
Саветовалиште за инфертилитети улога сестре...............................................17
МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА.....................................................................20
2. ИНФЕРТИЛИТЕТ
Изостанак трудноће у току једне године брачног живота и редовних полних
односа без коришћења контрацептивних средстава означава се као инфертилитет.
Инфертилитет, односно неплодност, представља значајан проблем хумане
репродукције. Према дефиницији Светског удружења за фертилитет, ако после једне
године редовних полних односа без примене контрацептива не дође до трудноће,
онда се може поставити дијагноза инфетилитета. Уколико су налази оба партнера у
границама нормале, а односи се одржавају у претпостављено време овулације, у току
првих 3-6 месеци обично затрудни 50% жена, а у току прве године заједничког
живота 80-90%. Неплодност може бити последица добровољне неплодности,
немогућности зачећа, немогућности изношења трудноће до термина порођаја и
немогућности новорођенчета да преживи. Учесталост неплодних парова у свету је
око 10%, а у овом делу балканског полуострва 15%, што практично значи да у нашој
средини сваки 7 пар има проблеме са добијањем потомства. Може се рећи да
проблем инфертилитета показује благ тренд раста. Разлоге вероватно треба тражити
у све каснијем одлучивању жена на трудноћу, повећаној инциденци полно
преносивих болести и пелвичних инфламаторних болести и драстично смањеној
фертилности жена. Постоје два облика инфетилитета, примарни и секундарни.
Примарни се односи на особе које нису никада биле гравидне, а секундарни на особе
које су биле гравидне, без обзира да ли се трудноћа завршила успешно или
неуспешно. Код 5 до 10 % парова се не открије узрок инфертилитета што свакако не
значи да он и не постоји и тада говоримо о идиопатском или неразјашњеном
инфертилитету.
За парове јако је важно да инфертилитет схвате као заједнички проблем и да
га као такав прихвате и на психолошком нивоу. Када је жеља за дететом заједничка,
не постоји кривац што жељене трудноће нема, то је проблем који тражи заједнички
приступ, као пар. Важно је рано дијагностификовање инфертилитета, јер даје
времена да се спроведе адекватна терапија или поступци који ће довести до жељеног
циља.
Француски гинеколог Ломинер износи да број жена способних за оплодњу
опада, најпре споро-са 93% у 22 години до 87,2% у 35. години, а са порастом
старости све брже, тако да је жена са 40 година 50%, са могућношћу изношења
трудноће око 30%; у 47-ој години 38,1%; у 50-ој години 1,2%, а у 53-ој години само
0.01 %.
Претпоставља се да је у Србији око 400 000 инфертилних парова. Отприлике
једна четвртина од тог броја може доћи до потомства уз помоћ различитих поступака
лечења. Процењује се да у овом моменту око 20 000 жена има индикације за
вантелесну оплодњу.
Терминолошки, разликује се фертилитет, инфертилитет, стерилитет и
фекундитет. Под фертилитетом се подразума способност затрудњивања и рађања у
периоду до једне године. Инферилите је потребно разликовати од стања
немогућности затрудњивања као иреверзибилног, односно дефинитивног стања, од
стања, које се означава као стерилитет. Под фекундитетом, плодношћу, подразумева
се вероватноћа трудноће у сваком циклусу, означена као циклусни фекундитет.
Разлика између инфертилитa и стерилитa огледа се у томе да инфертилитет
има много шире значење, па је као дијагноза заступљенији. По једном тумачењу
инфертилитетом би требало назвати тренутну немогућност да се оствари потомство,
са изгледима да се проблем превазиђе. Стерилитет би био дефинитивно стање.
Према другом тумачењу, појам инфертилитета се односи на пар за који није важно
да ли је у брачној или ванбрачној заједници. Стерилитет би се односио на жену или
мушкарца. Дакле, по овом тумачењу говоримо о инфертилном пару и стерилној
жени или мушкарцу.
2.1.
Узроци инфертилитета
Према статистичким проценама, са проблемом брачног инфертилитета се
последњих година среће 10-15% парова. Узроци могу постојати код оба партнера,
али се сматра да је женски фактор заступљен у 40-70% , а мушки 30-50%
инфертилних парова. Ако се посматрају поједини узроци неплодности, онда се
најчешће ради о ненормалном спермограму (до 40%). Затим следе оштећења јајовода
и адхезије у малој карлици (приближно 25%) хормонски поремећаји као што је
здравље. Бројни лекови који се користе у терапији различитих обољења могу
испољити негативне ефекте на репродуктивну функцију.
Аналгетици и антипиретици (ацетилсалицилна киселина, парацетамол,
индометацин) инхибирају синтезу простагландина и ремете процес овулације. Овај
утицај на јајнике је доста завистан. Антибактеријски лекови (Метронидазол,
Еритромицин, Тетрациклини, Аминогликозиди) код мушкараца делују токсично на
функцију тестиса. Током терапије тетраклицинима долази до смањења нивоа
тестостерона. Еритромицин и гентамицин утичу на смерматогенезу. Лек против
патогених гљивица, флуконазол, може изазвати аменореју, кетоконазол
олигоспермију, смањење новиа тестостерона у крви и импотенцију. Неуролептици,
антидепресиви, анксиолитици (амфетамин, ресерпин, хлорпромазион,
бензодиазепини и други) мењају либидо и потенцију, доводе до
хиперпролактинемије, поремећаја менструалног циклуса, анувулаторних циклуса и
инфертилитета. Лекови за лечење неоплазми ( леукемија, малигни лимфоми, тумор
дојке, тумор тестиса и простате, тумор јајника и тумор костију) као што су
цитостатици, цитостатски антибиотици, антимитотици, антиметаболити својим
токсичним мутагеним и тератогеним деловањем могу иреверзибилно оштетити
репродуктивну функцију како жене, тако и мушкарца и довести до трајног
стерилитета. Циспластин коришћен код већине мушкараца у третману тестикуларног
карцинома доводи до азоспермије. Опоравак од сперматогенезе настаје у 50%
случајева после 2 године и у 80% случајева после 5 године. Цитостатски
антибиотици могу довести до директног оштећења гонада. Антиметаболити доводе
до оштећења сперматозоида и тестиса што се манифестује смањењем волумена
тестиса, олигоспермијом и нижом концентрацијом тестостерона, а повишеним
фоликостимулирајућим и лутеинезирајућим хормоном. Антимитотици који се
користе у комбинацији са цитостатским антибиотицима у лечењу Хочкинове
болести, доводе до гонодалног оштећења и ревирзибилног или трајног стерилитета.
2.2.
Основни принципи у лечењу и испитивању инфертилитета
Евалуација плодности оба партнера препоручује се након једне, односно две
године трајања неплодности. Са испитивањем се може почети и раније, на захтев оба
партнера, посебно ако је мушкарац старији од 40 година, а жена од 30 година.
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
