Поремећаји понашања код деце основношколског узраста
Резиме:
Велики број деце испољава различите облике поремећаја понашања што
представља значајан проблем савременог друштва. Све чешће су то деца млађег
узраста што је још више забрињавајуће. Савремено друштво отежава социјализацију
ионако већ неформиране личности младог човека.
Свако непрепознавање проблема од стране како родитеља, деце, наставника,
несагледавање и благовремено нерешавање проблема, води у погрешном смеру, води у
деликвенцију, проблем ,који је све присутнији међу млађом популацијом. Зато је
најважнији практични значај проблема, рано препознавање и балаговремено реаговање
у циљу превенције.
Кључне речи
: школа, наставник, ученик, поремећај понашања, превенција
Увод
Проучавања различитих облика поремећаја понашања деце основношколског
узраста, пад успеха, бежање са часова, туче, слаб успех, проблематично понашање у
школи, ометање наставе, ситне крађе и сл., чини се као истражена тема многих наших
и страних истраживања, али то питање је све актуелније. Резултати истраживања
показују да све већи број младих испољава теже облике поремећаја понашања што
представља значајан проблем савременог друштва. Забрињавајућа је и појава да
поремећаји понашања све чешће захватају млађу децу и самим тим прете њиховом
прерастању у деликвентно понашање.
Опић и Јурчевић-Лозанчић (2008) виде образовне установе као могућност
пружања раног одступања у типичном развоју, предвиђања поремећаја у понашању.
Због тога ове установе могу да спроводе примарно превентивне и ране интервентне
програме. Важно је да ове установе делују што је пре могуће, јер свако одгађање
решавања проблема доводи до даљег развоја поремећаја у понашању. Због тога ови
аутори предлажу педагошку превенцију у сузбијању поремећаја у понашању.
Не постоји редовна школа, а вероватно ни одељење у ком нема бар једно дете са
неком врстом или степеном поремећаја у понашању. Веома је важно да наставник
пронађе начин да се приближи таквом детету, да га покрене и охрабри га за стицање
нових знања. Сваки наставник се веома труди да што више помогне оваком детету, али
ако није обучен и обавештен како треба радити резултати ће изостати. Пошто се већ у
редовним разредима налазе деца са поремећајима у понашању неопходно је да се сви
наставници упознају са елементарним подацима у вези са оваквом децом. Морају знати
могућности оваквих ученика у савладавању градива у редовној школи. Што више
сазнамо о поремећајима у понашању који се јављају код деце биће лакше и нама и
њима да заједно савладамо потешкоће које прате овај поремећај.
1. Појмовно одређење поремећаја понашања
За сметње везане за поремећаје у понашању, односно за ову врсту поремећаја
често се у литератури, али и у обичној комуникацији, услед непостојања концезуса о
дефинисању и класификовању овог вида поремећаја, користе различити термини попут
неприлагођеност, поремећај у понашању, васпитна запуштеност, лоше друштвено
понашање, асоцијално понашање, дисоцијална личност... Често се за исту врсту
проблема користе различити термини, као што се и за различиту врсту поремећаја
користе исти термини.
Иако се чини да је појам „поремећај понашања“ сасвим јасан, многе расправе
показују да постоје различита схватања овог појма. Пре свега, различите професије не
прилазе овом проблему на исти начин – другачије на овај појам гледају психолози,
социолози, психијатри, педагози..., а и саме дефиниције овог појма зависе и од
теоријског, лингвистичког, културолошког, идеолошког итд. оквира.
Проблем у дефинисању овог појма огледа се и у разграничавању да ли је у
питању поремећај понашања – што представља шире одређење или се пак ради о
поремећају у друштвеном понашању. Савремена наука јасно указује да не морају сви
поремећаји понашања да буду испољени и кроз поремећаје у друштвеном понашању,
што значи да поремећају понашања могу, али и не морају бити увод у поремећаје у
друштвеном понашању.
Под поремећајима у понашању често су спомињу и следећи термини, уско
повезани један са другим: склоност лагању, пркос, непослушност, провокативно
понашање , отпор према ауторитету, претерани ниво грубости, намерно узнемиравање
других особа...
Као што постоји мноштво термина којима се дефинише ова врста поремећаја, тако
постоји и велики број класификација заснованих на различитим критеријумима.
начин агресивно. Дете са поремећајем понашања се од остале деце разликује по
интензитету, опсегу и учесталости проблематичног понашања (Марковић и сар., 2008).
У многим случајевима, симптоми поремећаја понашања појављују се на предшколском
узрасту, а стабилне манифестације могу се запазити током млађег школског узраста.
Без обзира на термин којим се означава и класификацију којом се одређује,
начини испољавања наведених поремећаја понашања зависе од узраста детета,
основних обележја темперамента и личности, узраста на коме су се сметње појавиле и
од узрока који су их изазвали.
На непримерене унутрашње и спољашње захтеве упућене од уже или шире друштвене
средине, како наводи Тадић (1992), дете најчешће одговара на следећи начин:
–
осећајним променама, које се манифестују појачаном стрепњом и другим облицима
страховања, појачаним непријатељством, мржњом, љубомором, завишћу, бесом,
љутњом и другим знацима агресије и садистичким испадима, затим, тугом, мрзовољом
и депресијом, осећајном непостојеношћу, повишеном зависношћу, осећањима мање
вредности, тежњама ка надмоћи...
–
поремећајем образаца понашања – као што су дурење, супростављање, свадљивост,
непослушност, тврдоглавост, напади беса, наглост, туча, бекства, лагања, крађе,
паљевине, одбијање односа са другима...;
–
сметњама сазнајних функција – које резултирају слабијом пажњом, губитком
занимања за учење, интелектуалном закоченошћу, инхибицијом, слабијим успехом у
школи;
–
сметњама у говору - најчешће муцањем...
2. Узроци настајања поремећаја понашања
У анализи узрока настајања поремећаја понашања треба подвући значај бројних
чинилаца који чине процес социјализације. То су индивидуални чиниоци (пол, разлике
у темпераменту, когнитивне и социјалне вештине), породично окружење и друштвено –
културни утицаји који у почетку делују преко породичне групе, а затим директно на
дете – уласком у предшколску установу и школу, преко групе другова, па све до
најширих друштвено – културних установа (економских, политичких, религиозних)
(Chombrat de Laune, 1959, Ekerman 1966, Milčinski 1973; према Тадић, 1992).
Што се тиче индивидуалних чинилаца, пол се сматра једним од најпредиктивнијих
ризичних фактора поремећаја понашања. Поремећаји понашања су три до четири пута
више заступљенији код дечака него код девојчива (Prior и сар., 1993). Истраживања
показују да је темперамент најбољи предикатор каснијих проблема у понашању
уколико се посматра у комбинацији са другим ризичним факторима као што су
породичне интеракције (Prior и сар., 1992). Код дечака са поремећајем понашања
утврђен је дефицит когнитивних вештина решавања проблема, значајно нижи ниво
ефективних одговора као и слабији ниво препознавања социјално-позитивних начина
реаговања у односу на њихове вршњаке који немају поремећај понашања (Lochman,
Dodge, 1994). Истраживања показују да великом броју деце са поремећајем понашања
недостају социјалне вештине које су неопходне за успешну интеграцију у вршњачке
групе ( Dumas, 1989).
С обзиром на то да је реч о поремећајима претежно друштвеног понашања,
значај и повезаност друштвено – културних чинилаца са структуром и функцијом
породице, породичним односима и системом вредности и норми понашања утолико је
већи. Бројна истраживања су несумњиво доказала високу узајамну повезаност разних
видова поремећаја понашања и измењених породичних односа, презапослености
родитеља, ниског друштвеног и економског статуса, искривљеног система моралних
вредности и норми понашања међу члановима породичне групе (родитеља, браће или
сестара), лоших стамбених услова и ниског културног нивоа породице (Chombart de
Laune, 1959; према Тадић, 1992). Организација породичног живота је дефектна, деци се
не посвећује довољно бриге, већ су препуштена јаким и негативним породичним
утицајима и утицајима неформалних породичних група (Lebovici, 1964; према Тадић,
1992). Родитељи деце са проблемима у понашању најчешће не брину довољно о њима,
не уче их самоконтроли која би одговарала степену развоја детета, физички их
кажњавају и прете им напуштањем, а осећајни однос између родитеља и деце је
дефектан (Cardner, 1971, Mc Cord, 1961; према Тадић, 1992). Један од најчешћих налаза
који се помиње у литературе о поремећајима понашања јесте да деца и адолесценти
који имају овај поремећај потичу из породица које су дисфункционалне, и то на више
нивоа. Карактеристике породица у којима једно дете има поремећај понашања су: висок
степен хаотичности на скали адаптабилности, низак социоекономски статус,
многочланост, лоше родитељске вештине, лош мониторинг деце, један од родитеља
злоупотребљава психоактивне супстанце или има други психијатријски поремећај и
девијантно понашање међу члановима шире породице (Марковић и сар.,2008). Што се
тиче материјалног статуса родитеља, истраживање Марковића и сарадника (2008) је
углавном потврдило резултате већине других истраживања, да деца са поремећајем
