Propaganda i film

Propaganda i film

Darko Tadić

1

Visoka strukovna škola za propagandu i odnose sa javnošću, Beograd

UDC 32.019.51 : 791.43(091)

Rezime: 

U vreme pre pojave televizije, kao i drugih, pre svega elektronskih audio-

vizuelnih izražajnih sredstava, propagandni film bio je izuzetno važno sredstvo
komunikacije i jedno od najmoćnijih sredstava propagande prošlog veka. Imajući u
vidu da je, pored knjiga ili dnevne štampe, film predstavljao sredstvo komunikacije
koje je imalo mogućnost pasivne, jednosmerne masovne komunikacije, njegove prednosti
kao moćnog propagandnog sredstva izdašno su korišćene širom sveta, naročito u svrhe
političke propagande. Najveća snaga propagandnog filma bila je u tome što je posedovao
veoma ubedljivu vizuelnu i audio komponentu u svom izražavanju, koja je pružala
snažnu iluziju “dokumentarne” verodostojnosti i činjenične ubedljivosti materijala koji
su bili predmet prikazivanja. Osim toga, njegova osobina da se u nepromenjenom obliku
mogao prikazivati ogromnoj populaciji bioskopskih gledalaca širom planete, i to u
gotovo istom trenutku, obezbeđivala je jednoobrazni transfer željenih poruka različitim
populacijama gledalaca. Ova osobina filmskog medija je na taj način osiguravala visok
stepen verodostojnosti emitovanih poruka i time uspevala da postigne veliku propagandnu
efikasnost, što je i najznačajnija osobina svake propagandne delatnosti.

Ključne reči

: propaganda, film, komunikacija, ubeđivanje, mediji, politička propaganda

Kada je na početku XX veka prikazan Limijerov (Louis Lumiere) film “Ulazak
voza u stanicu” (Arrivee d un train a La Ciotat, L, 1896) u jednoj francuskoj
bioskopskoj sali, za novopečene ljubitelje ove čarobne celuloidne umetnosti
vizuelni šok bio je toliko veliki da su od straha popadali sa stolica i pojurili
prema izlazu iz bioskopa. Prizor moćne parne mašine, kako juri pravo na filmsku
kameru, stvarao je utisak da će pregaziti sve živo ispred sebe, uključujući ipubliku nenaviknutu 
na ovakve prizore. Šta je to što je kod ovih ljudi izazvalo
toliki strah? Magična moć pokretnih slika, u prikazivanju stvarnosti, delovala je
toliko realno da je publika, iako je znala da su to samo snimljene fotografije u
pokretu, odreagovala instinktivno na snažan vizuleni prizor koji im se duboko
urezao u svest.
Iako se radilo o samim počecima filma, snimljenim primitivnom kamerom
i u dužini od samo jedne kratke rolne, to je bilo sasvim dovoljno da najavi dolazak
jednog novog medija, najmlađe od svih umetnosti – pojavu filma. Ova nova
umetnost, zajedno sa nastankom i razvojem fotografije, postavila je nove temelje
ne samo kao umetnička i izražajna disciplina u ljudskom stvaralaštvu, već
je temeljno izmenila dotadašnji pogled na svet i društvene odnose. U početku
shvatana kao nekakva đavolska rabota, ubrzo je prihvaćena kao moćno sredstvo
za međuljudsku komunikaciju, koja je u odnosu na dotadašnja vizuelna sredstva
izražavanja posedovala jednu novu dimenziju – vreme i prostor, kretanje,
i realnu sliku stvarnosti, što je prevazilazilo sve što je ranije bilo poznato. Ova
nova osobina filma davala je ljudima mogućnost da kopiraju, kreiraju i stvaraju
novu stvarnost koja je, dodatkom zvuka, postala neverovatno uticajna u svojoj
izuzetnoj privlačnosti, stvarajući iluziju stvarnog života koji se događa tog trenutka
pred nama.
Upravo ove osobine filma činile su ga gotovo savršenim sredstvom za propagandu.
Tako je film gotovo od samog početka svog nastanka predstavljao
idealno propagandno sredstvo, daleko moćnije od do tada poznatih propagandnih

alata. Za razliku od pisane reči, ili čisto vizuelnih ili muzičkih sredstava
izražavanja kao što su štampa, fotografija, slikarstvo, arhitektura ili muzika, film
je na fantastičan način objedinjavao i prevazilazio sve njih, stapajući ih u jednu
novu formu koja nije zahtevala posebne veštine u tumačenju i razumevanju
svojih poruka. Barem na svom prvom, osnovnom vizuelnom nivou pokretnih
slika, film je posedovao jednu dimenziju realnosti, faktografske ubedljivosti i
naizgledne objektivnosti, koja mu je davala moćnu prednost u slanju ubedljivih
utisaka o realnosti, koja je delovala izuzetno sugestivno. Kasnijim razvojem
veštine montaže, filmske fotografije i zvuka, ubrzo se pokazalo da film poseduje
i drugu stranu svoje pojavnosti: shvatilo se da manipulatorske osobine ovog
novog medija po svojim mogućnostima za prekrajanje, ili netačno prikazivanje
stvarnosti, takođe daleko nadmašuju dotadašnja sredstva komunikacije i
izražavanja. Sve ovo ga je svrstavalo u propagandno sredstvo bez premca i to
je obilato korišćeno. Kreatori raznih ideologija, društvenih odnosa, društvenih
pokreta, kao što su mnoge državne institucije, ekonomski i politički lobiji, propagandne i PR 
agencije, pojavom filma dobili su izvanredan alat za oblikovanje
propagandne komunikacije koji je na propagandnom planu delovanja izuzetno
mnogo obećavao.
Proučavajući nastanak i razvoj filmske umetnosti, iz današnje perspektive
sasvim je jasno da je propagandni film gotovo od samog trenutka rođenja
kinematografije bio predodređen da postane jedno od najmoćnijih sredstava
propagandne komunikacije. U trenutku rađanja i nastanka filma kao jedne
nove izražajne forme, u istorijskom, teorijskom i praktičnom iskustvu u delovanju
propagandne komunikacije do kraja XIX veka, propaganda je već postala
sasvim jasno razvijena ubeđivačka delatnost, kao jedna čvrsto utemeljena specifična
vrsta ljudskog opštenja. Dotadašnji tehnološki razvoj sredstava moderne
komunikacije, pre svega masovne komunikacije kao što su štampa, telegraf,
vizuelne ili muzičke umetnosti, već je postavio sasvim solidnu osnovu i dobro
pripremljen teren za nastup jedne nove komunikacijske forme oličene u pokretnim
slikama. Ovo novo izražajno sredstvo unelo je veliki preokret u dotadašnjoj
propaganadnoj praksi, opremivši propagandu sa još jednim moćnim oružjem,
koje je snažno uticalo na buduće tokove u ovoj oblasti. Svet realističkih slika
koje su verno kopirale stvarnost, donoseći nam lako razumljivu poruku o događajima,
koji su se pred nama “realno” odivijali u vremenu i prostoru, bila
je zapanjujuće sugestivna. Za razumevanje njenih poruka nije bilo potrebno
obrazovanje, poseban nivo kuture pa čak ni obična pismenost: dovoljno je
bilo gledati i uveriti se “sopstvenim” očima u slike života koje su promicale na
treperavom ekranu. Osim toga, pored ove svoje “autentičnosti” i mogućnosti
“faktografskog prikazivanja” realnih događaja iz života, ova nova izražajna
forma gotovo da je u potpunosti ispunjavala osnovni ideal svake propagande:
preneti poruku u neizmenjenom obliku na neograničenu daljinu i umnoženu
u hiljadama istovetnih kopija. Propagandistima se činilo da je napokon san o
jedinstvenom i sveobuhvatnom masovnom uticaju na ljude, kakav do tada još
nije viđen, na dohvat ruke: to je predstavljalo priliku koja se nije smela propustiti
i oni su je vrlo brzo iskoristili. I to potpuno. Tako je film, najmlađa od svih
umetnosti, veličanstveno zaokružio propagandni put ove zaista specifične forme

mišljenja i stavova često uz korišćenje laži i iskrivljenih činjenica

. Mnoge zablude i

preterivanja u vezi sa njenim uticajem i načinom delovanja upravo tada postaju
moderni mitovi koji su se zadržali do danas. Jedna od tih zabluda je i široko
rasprostranjeno mišljenje da je propaganda neka vrsta tajnog naučnog metoda
u ispiranju mozga ljudi. Mnogi ljudi i danas veruju da je to tačno i da su žrtve
raznih eksperimenata koje vlade, ili njihove tajne organizacije (CIA, KGB),
preduzimaju kako bi ostvarivale svoje skrivene ciljeve. Ove teorije zavere vezane
za propagandu nikada nisu izgubile na aktuelnosti i na zanimljiv način govori
o aktuelnosti teme.
U nastojanju da se fenomen propagande ipak preciznije definiše, mnoge
modernije teorije usvojile su nekoliko zajedničkih odrednica, koje propagandu
shvataju kao skup posebnih tehnika komunikacije u cilju masovnog uticaja ili
sugestije, kroz manipulaciju simbolima i psihologijom pojedinca. Ono u čemu
se svi slažu jeste činjenica da propaganda uključuje intenzivno korišćenje slika,
slogana i simbola koji utiču na naša uverenja i emocije; to je smišljena komunikacija
sa tačno određenom tačkom gledišta, koja ima za cilj da primalac poruke
“dobrovoljno” usvoji željene pozicije i uverenja kao da su njegovi sopstveni i
deluje u skladu sa tim.
Većina teoretičara komunikacije slaže se da ono što razlikuje propagandu
od ostalih vidova ljudske komunikacije, prema Lasvelu i autorima, (Laswell i
Speier, 1979) jeste da je ona u svakom slučaju 

uvek akt predumišljaja

, povezana

sa društvenim uređenjem kao unapred definisanom kontroverzom, odnosno
načelno konfliktnom situacijom kao jednom vrstom datosti. “Propaganda
može biti identifikovana kao promišljen napor da se vrši uticaj na ishod spornih
situacija u izazivanju naklonosti prema preferenciji. U tom smislu propaganda
se razlikuje od drugih promišljenih transmisija informacija ili od sličnih cere-monijalnih ili čisto 
izražajnih aktivnosti” (Tadić, 2005: 23). Na taj način propagandna
aktivnost uvek predstavlja jednu vrstu 

izmanipulisane 

komunikacije,

unapred osmišljene i nikako spontane ili slučajne, sa tačno određenom svrhom
i sa ciljem da vrši uticaj u skladu sa interesima pošiljaoca, odnosno kreatora
poruke.
Danas, savremenu propagandnu delatnost, kao specifičan oblik društvene
komunikacije, ipak možemo najpreciznije definisati kao “sistematski pokušaj da
se vrši uticaj na emocije, stavove, uverenja i akcije određene ciljne populacije u
svrhu ideološke, političke ili komercijalne indoktrinacije, putem kontrolisane
transmisije jednostranih poruka preko masovnih ili direktnih kanala medijske
komunikacije” (Nelson, 1989: 333).

Film i propaganda

Većina autora koji su se bavili filmom kao propagandim sredstvom u načelu
se slaže sa osnovnom definicijom propagande kao takve. U uže filmskom
smislu, koji nas ovde zanima, teoretičari propagande i filma najčešće definišu
propagandu kao “svako dugoročno saopštenje, dakle i film, pomoću koga se
može uticati na vrednosne stavove i oblike ponašanja ljudi. Ovaj uticaj se, po
pravilu, ne ostvaruje direktno, već posredno: kod gledalaca se nastoji uz pomoć
propagandnog filma stvoriti ili podržati vrednosna pristrasnost prema datom
proizvodu, stranki, ličnosti, instituciji, akciji, programu, ideološkom sistemu,

podrazumevajući da će ta vrednosna pristrasnost usloviti određeni tip delatnih
opredeljenja u specifično-izbornoj delatnoj situaciji” (Turković, 1993: 371).
Pojedini autori, takođe, pokušavaju da ublaže očito negativne konotacije
pojma propaganda, i uvode termin “uveravanje” ili “persuazija”,

4 

koji treba da

označi onu vrstu filma koja teži ubeđivanju gledalaca bez iskrivljavanja i laži
koju sa sobom nosi klasični propagandni film. Međutim, imajući u vidu obično
nemogućnost uvida u interpetaciju činjenica, ili njihovu proveru iz drugih
izvora, kao i to što su propagandni filmovi, po svojoj prirodi, redovno i uveravački,
postoji težnja da se razlikovanje ovih filmova vrši između “propagandne
ispravnosti i propagandne laži.”
U kontekstu delovanja propagande, kao specifične forme komunikacije u
ljudskom društvu, kada se govori o propagandnom filmu većina čitalaca će
verovatno odmah pomisliti na spektakularne dokumentarne filmove sa raznihpartijskih skupova 
u bližoj ili daljoj prošlosti. Ili na, recimo, ratne ili mirnodopske
filmske novosti, koje veličaju određene važne događaje, herojske ličnosti i
društvene sisteme koji su svojevremeno bili prikazivani u bioskopima samostalno,
ili kao predigra celovečernjim projekcijama. Osim toga, u raspravama oko
delovanja ovih, tzv. “otvoreno propagandnih filmova”, u javnosti su često prisutne
i kritike o propagandnom deovanju klasičnih igranih filmova, za koje se
preptostavlja da su često dobro prikrivena propagandna dela, koja služe za manje
više skrivenu promociju određenih društvenih sistema, poželjnih obrazaca
življenja, ideoloških pravaca, kulture ili jezika onih koji ih proizvode i nameću
moćnom distribucijom drugim zemljama i kulturnim sredinama. Činjenica je
da se propagandno delovanje putem filmskog medija može pronaći i u jednoj
i u drugoj vrsti filmova, s tim što se razlika ne može u prvi mah jasno uočiti.
Razlog ovoj nejasnoj granici između propagandnih filmova i onih koji to na
prvi pogled nisu, leži u tome što je, kao i kod drugih oblika propagandne komunikacije,
stvarna propagandna namera uvek skrivena i teško se odmah može
uočiti. Naime, propaganda sama po sebi uvek teži da prikrije svoje delovanje
i u tu svrhu pokušava da za svoje ciljeve iskoristi legalne oblike komunikacije
u svakom mediju u kojem deluje. Tako se često i u filmskoj umetnosti propaganda
najčešće prikriva u filmovima klasične igrane produkcije, u formi zabave,
kada je i najmanje uočljiva, a samim i tim i najefikasnija u smislu proizvodnje
željenih propagandnih efekata.
Međutim, iako je u praksi nekada prilično teško napraviti razliku između
propagandnih filmova i onih koji to nisu, dublja analiza nam otkriva da u okviru
filmske umetnosti postoji jedan sasvim poseban svet pokretnih slika koji se
bez mnogo dvoumljenja može definisati kao propagandni film. Za razliku od
klasičnih igranih filmova, ovi jasno definisani propagandni filmovi poseduju
specifičnu filmsku strukturu sa sebi svojstvenim metafilmskim signalima. Ovi
signali definisani su kao prepoznatljivi obrasci, ili delovi strukture filma, koji
čine da propagandni filmovi iskazuju 

očitu propagandnu nameru

, imaju svoj

poseban tip izlaganja

, obično su 

vrednosno direktniji 

od drugih filmova, imaju

jasno naglašene stavove 

i karakterističnu crtu 

pojačane retoričnosti

. Podela na

podžanrove vrši se prema vrsti propagandne tehnike i formi izlaganja. Takođe,
podela se vrši i prema predmetu i sadržaju izlaganja (marketing, obrazovanje,