Увод

Опште је прихваћено да се изгледи за раст у земљама у развоју знатно повећавају кроз
трговински режим оријентисан према извозу и униформне инцијативе... Више се не
поставља питање треба ли да се “вратимо” на ранији начин размишљања.
Кругер
(Krueger, 1197: 1-2)

У сваком примеру, у коме је сиромашна земља успела да у знатној мери сузбије
сиромаштво, то се постигло повећањем производње за извоз и отварањем према увозу
стране робе, инвестиција и технологије дакле, учествовањем у глобализацији.
Бивши мексички председник
Ернесто Зедиљо (Rodrik, 2001: 57)

Природа односа између трговинске политике и економског раста остаје отворено
питање... Скептични смо да ли уопште постоји општи, недвосмислени однос између
отворености трговине и раста, који чека да буде откривен. Гајимо сумњу да је тај однос
контингентан, да зависи од мноштва држава и спољашњих особина.
Родригез и Родрик
(Rodriquez & Rodrik:, 1999: 4)

Могућност која много више онеспокојава јеста да ће либерализација подстаћи
динамичке силе, што ће довести не само до неимпресивних укупних економских
перформанси, него и до дугорочног успоравања ширења запослености и повећања
концентрисања прихода.
Берг и Тејлор (Веrg & Тауlоr, 2001: 54)

Била је то једна од највећих расправа у историји економије. Позната је под различитим
именима, али се најчешће спомиње као „import-supstitution vs. ехроrt-orientation",
односно расправа о приступу индустријализацији: према супституисању увоза или
оријентисањем према извозу. У суштини, ова расправа се тиче односа између
протекционизма и слободне трговине као стратегије раста и подразумева две тврдње.
Једна од њих гласи да су трговање и слободна трговина бољи за раст од трговинског
интервенционизма, а друга да је неинтервенционистичка политика, која стимулише
извоз, боља за развој земаља трећег света, од ограничавања увоза. Оба питања су дуго
времена била спорна, а ово друго још од почетка седамдесетих година. Но, данас
Светска Банка, СТО, стручњаци који заговарају слободну трговину, попут цитиране Ен
Кругер, и највећи број влада тврде да је та расправа завршена - да је трговина најбоља
за раст, и да се извозно оријентисана индустријализација преко либерализације
трговине показала најбољом за свакога, те да је на овој наводној „победи" заснован
Пројекат глобалне слободне трговине.
Међутим, у овом поглављу ћу образложити зашто су овакве тврдње нетачне, па чак и
нечасне. Насупрот заговорницима слободног тржишта и ауторима који су у сличном
духу објашњавали развој у деветнаестом веку, тврдим да извозно оријентисана
индустријализација и либерализација трговине не доводи до знатно виших стопа раста,
нити до побољшањаа осталих показатења; да супституција увоза може да
функциоинише, мада се код ње често јављају проблеми: да је индустријска политика
којом управља држана ефккасна. У овом поглављу, интегрално су повезана два кључна
питања, везе између раста трговине и расправа о индустријализацији путем
супституисања извоза или оријентисаности према звозу. У књизи Алекса Рубнера Култ
извиза (Тhe Eхроrt Сult, 1987). доводи се у питање мода субвенционирања извоза на

основу аргумента да се вредност извоза прецењује, да нарасли извоз може да подрије
самога себе генерисањем увоза, да се занемарују алтернатве супституисања увоза. У
овом поглављу, такође тврдим да је подједнако проблематична (из ових и других
разлога) и данашња верзија култа извоза заговорника слободлог тржишта и стручњака
СТО или опсесија трговином.

Консензус елита

У прве три послератне деценије, земље првога света, већина земаља трећег и све земље
другога света нашироко су прибегавале индустријализацији супституцијом увоза,
руковођени кејнзијанским консензусом, који је био заснован на концептима „извозног
песимизма" и брзог развоја, на веровању у потребу за генерисањем ефективних
потреба кроз помагање „индустријама у повоју", на претпостављеној ефикасности
модела државног управљања развојем и на непорецивој вери у императив
индустријализације.
У ствари, заговорници слободне трговине су одувек прихватали да се у раним
стадијумима развоја може приуштити „лака" опција индустријализације
супституисањем увоза, по којој држава има компаративне предности у ресурсима,
пољопривреди или производњи робе широке потрошње (рецимо. шерпе и лонци), тако
да у том стадијуму супституција увоза миже да буде ефикасна. Али у каснијим
стадијумима, да би се наставило тим концептом, неопходан је знатан протекционизам,
који ће, тврде заговорници слободног тржишта, проузроковати антиизвозну
пристрасност, пореметити ценовне сгнале и довести до процењивања стопа размене
валуте. Критичари супституцијс увоза, почев од често цитиране студије ОЕCD-а, чији
су аутори Литл и сарадници (Litle еt аl, 1970), одбацују највећи број аргумената за
супституцију увоза и наводе грешке за неуспех тог концепта. После њих, заговорници
слободне трговине попут Кругерове и Багватија, заједно са институцијама као што је
Светска Банка, тврде да су сачинили списак непобитних доказа у прилог неуспеха
супституције увоза и успеха извозне оријентисаности.

Са друге стране, многи

тржишни интервенционисти предност дају супституцији увоза, а неки чак тврде да је
то била нужна стратегија у предратном и послератном окружењу, када су глобална
тржишта била ограничена, а извршно оријентисана индустријализација могућа једино
у ппвољним послератним условима, који су се, без сумње, окончали средином
седамдесетих, чинећи индустријализацију путем супституције увоза поново
прихватљивом.
Крајем осамдесетих година, док се у ери Тачерове и Регана одвијала слободно-
тржишна револуција, донет је Вашингтонски консензус о развоју слободне трговине
(Поглавље 5), а припремао се Женевски консензус о глобалној слободној трговини
(Dunkleу, 2000b: 17, раssim). Крајем деведесетих, наводни исход сукоба између
индустријализације путем супституције укоза или оријентисаношћу према извозу у
корист ове друге стране, искоришћен је да се гурну у страну спорији концепти
модернизације. „Победа" извозне оријентисаности је, стога, књучна за пројекаг
глобализација (Kruger, 1997: 10). Но, ако бисмо довели у питиње аргументе
„победничке" стране, тиме би се подрили и аргументи глобалне слободне трговине. На
следећим страницама ћу управо то учинити.

Модели, бројеви и култови извози

Тешко је укратко сажети тако сложену расправу, попут оне о индустријализацији
супституцијом увоза или оријентисањеи према кзвозу, али ћу се ипак потрудити да то
урадим. Стандардно прихваћено гледиште данас гласи да индустријализација

открио је да не постоји никаква клаузула корелација раста са било којим чињеницима,
укључујући ту и оне „помодне", као што су истраживање, образовање и писмености,
или оне из „Вашинтонског консензуса", у које се убрајају мале владе, финансијска
дерегулација тржишта, макроскономска стабилизација, приватизација и
либерализација трговине (Kenny & Williams, 2001). Следбеници Тарова и
интервенционисти „новога раста" често су истицали „истраживање и развој" као
кључни узрок динамичног раста, али је једна студија Светске Банке показала да
постоји тек лабава корелација на нивоу високих прихода, а открила је и вероватноћу
обрнуте каузалности (да економски раст доводи до истраживања и развоја), као и
непостојање корелације у земљама трећег света (Birdsall & Rhee, 1993; Gittleman &
Wolff, 1995). Као и са трговином, истакнути економиста Џералд Хелајнер (Неlleiner,
1994: 2) примећује да „историја нуди веома мало примера брзе индустријализације или
развоја који би се могли повезати са политиком (слободне) трговине, која се данас
препоручује".
Дакле, у литератури није довољно јасан ниједан узрок раста, при чему су најближи
инвестиције и технологија који он подразумева (Sen, 1983; Неlleiner, 1994; Griffin,
1999), мада и у том случају могу постојати вишеструки узроци и обрнута каузалност.
Сва та несигурност не значи да су горе споменути чиниоци неважни у расту, него да је
укрштена корелација превише сложена да би се добио високо поуздани модел или
извео закључак о каузалности. Треба, значи, бити опрезан када се износе тврдње да
извоз или трговина директно доводе до раста. Додуше, као што је примећено у
претходним поглављима, постоје историјски докази да је известан протекционизам био
искра за економски раст и развој, од европског „узлета" с краја деветнаестог века
(Поглавље 4) до послератне реконструкције, азијског „чуда" и успешне аустралијске
политике рестрикције увоза крајем педесетих година (Dunkleу, 1995).
Тврдња Светске Bанке и заговорника слободног тржишта, да је расправа између два
приступа индустријализацији решена у њихову корист, може се изнети само уз
игнорисање бројних доказа који говоре о супротном. Она не само што је нетачна, него
је и нечасна. Супротне доказе су изнели не само многи кредибилни аутори који не
припадају водећој струји, него и они други, интервенционисти из водеће струје, попут
Данија Родрика, Ленса Тејлора, Џералда Хелајнера и Дејвида Гринавеја, као и аутори
оријентисани према приступу побољшања услова људског живота, као што су Пол
Стритен (Streeten, 1982; 1990; 1998) и Кит Грифин (Griffin, 1949). У вези са УН постоји
читава истраживачка група, Свстски институт за истраживање економике развоја
(WIDER) из Хелсинкија, у чијим се радовима критикује приступ извозне
оријентисаности. У овим радовима, које заговорници слободног тржишта лаконски
занемарују, јасно се показује да та расправа уопште није завршена (Rodriguez &
Rodrik). Многи водећи аутори у својим уџбеницима (рецимо. Тodaro, 1497) указују на
недостатке приступа индустријализацији супстиуцијом увоза, али протекционизму
додељују легитимну улогу у развоју.
Велики проблем у овој расправи је и тај што су методе анализе слижене, а питања нису
толико директна као што тврде теоретичари извозне оријентације, критеријуми за
оцењивање су варијабилни, обично засновани на субјективним претпоставкама, а сви
закључци које изводе заговорници слободног тржишта спорни, иако они то ретко
признају. У овој расправи и за сродна питања, као што је однос између трговине и
раста, примењиване су три широке групе аналитичких метода. Назваћу их методама
благостања, моделирања и студијама случајева, те ћу их укратко описати.

Методе и благостања

Најранији приступ анализи трговине укључивао је разнолике методе за мерење
такозваног „оптерећење" од протекције - „Харбергеров троугао". Као што је примећено
у, историјском применом ових метода се открива да су Британија и неке европске
земље биле на губитку због слободне трговине, даје протекционизам од пре 1914.
заправо повећао и трговину и раст, а да је трговина пре била потчињена расту, него
његов „мотор" - другим речима, трговина је од помоћи, али није чудотворан лек. За
статичку добит од трговине нађено је да је незнатна, док је додатна „динамичка" добит
врло неизвесна.
Потом је 1974. водећи заступник извозне оријентисаности, амерички економиста Ен
Кругер предложила оригиналну, али контроверзну идеју да су претерано протекцијом
индуковано лобирање и корупција унели додатно „политичко" оптерећење, поред оног
које наводно потиче од заштите тарифа или квота. Она је то назвала „тражењем ренте",
а Багвати је то означио као „директно непродуктивну активност тражења профита"
(ДНАТП), сматрајући да је она много већа од заштите губитака, те да односи 7,3% од
БДП-а Индије из 1964. односно 15% од БДП-а Турске из 1968. (Krueger, 1974). Наводна
опасност од ДНАТП под регулаторним режимима је данас један од кључних
аргумената које редовно спомињу заговорници слободног тржишта у прилог извозне
оријентисаности.
Нема сумње да су корупција и утицаји из сенке веома раширени, али у вези са причом
о ДНАТП постоје многи проблеми. Прво, Кругерове цифре губитака делују
невероватно високо, јер су засноване на површним локалним студијама и арбитрарним
претпоставкама. Друго, директно непродуктивна активност тражења профита се не
може строго упоређивати са концептом губитка задужења које није покривено пасивом
јер овај други потиче из виших трошкова производње, док је ДНАТП сервис или
плаћање трансфера од кога неко има користи, иако незаслужене, те са собом носи и
придружене друштвене трошкове. Треће, ДНАТП углавном настаје приликом
такмичења за квоте или увозне дозволе, које ионако нису најефикаснији вид заштите,
те нису неопходне. Четврто, губици такође настају лобирањем за слободну трговину,
или за извозне субвенције, иако заговорници слободне трговине ово друго обично не
одобравају. Пето, постоје докази да либерализација не мора нужно спречити ДНАТП,
док је актуално повећавање корупције увек било повезано (мада не увек и узроковано)
са либерализацијои у Индији, Турској и другде (Chandra, 1947: 179ff). Коначно све
наведено сугерише да су утицај и корупција питања политичке воље, тако да је уз
добро управљање могуће минимализовати ДНАТП (Shapiro & Тауlоr, 1940). Укратко,
методе анализе благостања и сродни историјски докази не показују убедљиву
супериорност извозне оријентисаности над пристуном супституције увоза.

Методе моделирања

Моделирање подразумева математички третман економских података. Најчешће се
примењују две широке методе: „економетрични" модели и модели „израчунљиве
опште равнотеже" (ИОР). Економетрични модели примењују корелацију и анализу
регресије да би истражили могућу повезаност између трговине и аутпута или раста
продуктивпости, обично у једној индустрији у некм временском периоду, користећи
као основу транснационална поређења, једну државу, уздужни пресек или временску
серију. Модели ИОР настоје да моделирају све кључне елементе читаве економије да
би прецизно измерили везе између трговине и раста.