РЕПУБЛИКА СРПСКА
СШЦ "Петар Петровић Његош"
Чајниче

Подручје рада:

економија, право и трговина

Образовни профил:

економски техничар

МАТУРСКИ РАД

TEMA:

Принцип репродукције у савременом друштву

Име и презиме

Чајниче, јун 2009. године

____________

Садржај

Увод

1. Репродукција и њене законитости

1.1. Производња

1.2. Расподјела

1.3. Размјена

1.4. Потрошња

2. Репродукција цјелокупног друштвеног капитала

2.1. Проста репродукција

2.2. Проширена репродукција

Закључак

Литература

1. Репродукција и њене законитости

Стално обнављање производног процеса називамо репродукцијом. Пошто

је производња друштвени процес, тада је могуће извести и нову одредницу
друштвене репродукције која је процес сталног обнављања производње. Реч је о
процесу у оквиру којег та активност пролази кроз већи број међусобно повезаних и
условљених фаза.

Прву фазу процеса друштвене репродукције чини производња.

Репродукција   започиње   производњом,слиједи   је   затим   фаза   расподјеле   у
производњи   створених   добара.   Након   тога   долази   размјена   која   представља
начин   прибављања   других   добара   која   су   неопходна   за   задовољавање
различитих потреба. Након што су кроз размену прибављена и друга неопходна
добра,   тек   тада   почиње   њихово   коришћење,   тј.   потрошња   или   задовољавање
потреба.

Да би нова производња могла започети, морају се претходно окончати све

четири фазе друштвене репродукције. Да би се репродукција могла одвијати, прво
је неопходно обезбједити одговарајућу количину материјалних добара која ће као
добра   производне   потрошње   осигурати   стварање   нових   вредности.   Реч   је   о
потреби обезбјеђивања неопходних средстава за рад и предмета рада који су у
претходном   производном   процесу   били   утрошени.   Другу   претпоставку   чини
осигуравање материјалних добара неопходних за личну потрошњу непосредних
произвођача.   Није   могуће   почињати   нову   производњу   без   обнављања   радне
енергије. Непосредни произвођачи морају претходно располагати одговарајућом
количином   производа   намјењених   исхрани,   одјевању,   становању,   итд.
Производња се не би могла одвијати уколико је не би подржавале институције као
што су здравство, образовање, управа, те сви они који се објективно сматрају
неспособним   за   рад.   И   за   такве   је   категорије,   такође,   нужно   осигурати
одговарајућа   потрошна   добра.   Треће,   као   нужна   претпоставка   релевантна   за
отпочињање нове репродукције појављује се успостављање потребних сразмера
између добара која се ангажују у новом производном процесу. Унутар сваке групе
добара која се укључују у производни процес морају се успоставити одговарајући
односи.   Ако   би   код   производних   добара   биле   обезбеђене     машине,алати   и
сировине, али без спремних грађевинских објектата у којима би се производња
обављала,   не бисмо били у прилици ни да је започнемо. Слична је ситуација и
код потрошних добара.

1.1. Производња

У прибављању елемената за такав производни процес који ће произвести

добра неопходна за егзистенцију, појединац мора користити продукте рада других.
На пример, да бисмо сами себи направили ципеле, морамо посједовати кожу,

конац,   алат   итд.   Да   би   се   створила   неопходна   добра,   потребна   је   одговарајућа
спознаја и искуство. Рад једних  људи се наслања на рад других.  Зато кажемо да
производња   има   друштвени   карактер.   У   производном   процесу   једни   су   власници
средстава   за   производњу   док   су   други   само   радници.   Власници   средстава   за
производњу могу, али и не морају бити укључени у процес производње.

Да би се могло преживјети,неопходно је стално задовољавати различите

потребе. Будући да у природи нема превише добара која би се могла наћи као
слободна, неопходно их је стално прибављати. То значи да све што не можемо
наћи као слободно добро у природи за задовољење неке потребе, морамо сами
стварати, тј. произвести. Постоје нека добра која се налазе слободна у природи па
их као таква и користимо за задовољавање одређених потреба. То су ваздух који
удишемо,   затим   вода,   самоникло   воће   и   поврће,   дрво   за   огрјев   и   сл.   Треба
нагласити да се у природи не налази превише добара која су у стању да обезбједе
преживљавање људи. Отуда је највећи дио добара неопходних за  задовољавање
људских   потреба   нужно   континуирано   производити.   Потребе   и   њихово   стално
задовољавање   као   најважнија   претпоставка   преживљавања,   односно   опстанка
људи, су и основни разлог и сврха организовања производње.

Задовољавање људских потреба обезбјеђује опстанак људске заједнице.

Потребе   могу   бити   појединачне   или   личне,   као   нпр.   храна,   пиће,   обућа,
образовање   и   сл.   и   заједничке   као   што   су   становање,   освјетлење,   огрјев,
заједничко коришћење кућних апарата.Ту је још и заједничко коришћење јавних
објеката, нпр. средстава јавног превоза, болница, спортских терена, позоришта,
вјерских објеката, путева. Ако се о потребама говори са аспекта предмета, тада се
њиховом објашњењу може приступити са два аспекта. Прво, са психофизиолошког
или с аспекта појединца, и друго, с аспекта друштва као целине. Најприкладнија
дефиниција с аспекта појединца потребе дефинише као осећај недостатка повезан
с настојањем да се тај недостатак или немање отклони. Дефиниција с аспекта
друштва   сматра   да   потребе   представљају   захтев   за   одржавањем   човека   у
природној средини. Пошто добара за задовољавање потреба нема слободних у
природи,   њих   је   неопходно   прибављати   кроз   производњу.   Када   се   ради   о
производњи, намеће се одмах и питање шта је све неопходно осигурати да би се
процес   производње   могао   несметано   одвијати.   Неопходна     су   три   основна
чиниоца. То су: рад, средства за рад и предмети рада.

Рад је она одредница производње иза које стоје људи. Људи и њихов рад су

прва   претпоставка било какве производње. Иако је за производњу неких добара
довољан   само   рад,   производња   многих   добара   се   не   би   могла   замислити   без
одговарајућег искуства, вјештине и знања самих произвођача. Знања се стичу кроз
дугогодишње   искуство.   То   искуство   преноси   се   са   генерације   на   генерацију   или
напросто учењем. Рад се обично дефинише као дјелатност људи која је усмерена
на стварање различитих добара која се користе за задовољавање њихових бројних
потреба. Не поставља се питање да ли је реч о физичком или умном напрезању
човјека, будући да оба представљају човјеков напор.

Дакле, с обзиром на коначну намијену резултата производње појединих

привредних грана, целокупну производњу разврставамо на производњу:



Средстава   за   производњу.     Процес   производње   који   завршава   с
производњом   средстава   за   производњу   претпоставка   је   обнављања   и
проширивања постојећег процеса производње. Не смије се заборавити како
се у сваком процесу производње троше средства за рад и предмети рада. У
процесима производње производе се, дакле, и нове сировине, које су биле
потрошене,  и нове машине, које су дотрајале.



Средстава   за   потрошњу.   Намењена   су   су   за   задовољавање   потреба
становништва и у потрошњу улазе након расподјеле и размјене. Трошећи
употребне   вриједности   производа,   људи   осигуравају   своју   егзистенцију   и
своје   радне   способности.   Шире   посматрано,   кроз   процес   потрошње
осигурава се опстанак и репродукција цијелокупне људске врсте.

1.2. Расподела

Расподјела је део процеса репродукције у којој се заједнички резултат

друштвене производње расподељује на све учеснике. Ова фаза друштвене
репродукције се јавља као карика између производње, са једне стране, и размјене
и потрошње, са друге. Расподјела је одређена производњом, и то у двоструком
смислу:

а) одређена је по предмету, јер се може расподјелити само оно што је

произведено;   б)   одређена   је   и   по   облику,   јер   карактер   начина   производње
одређује   и   начин   расподјеле.   Иако   производња   одређује   расподјелу,   не   треба
испустити   из   вида   да   и   расподјела   има   утицај   на   производњу.   Наиме,   код
расподјеле   разликујемо   расподјелу   услова   производње   и   расподјелу   резултата
производње. Расподјела услова производње (чинилаца производње) непосредно
утиче на производњу. Другим речима, начин, место и обим расподјеле фактора
производње утиче и на обим и структуру производње у датој грани, групацији и
предузећу.

Да би се производња могла континуирано обнављати, из новостворене

вриједности је нужно издвојити за   утрошене чиниоце производње. Издвајањем
утрошених чинилаца, обезбеђују се претпоставке за наставак новог производног
процеса. Количина материјалних добара произведених у једном друштву у датом
времену представља друштвени производ. Друштвени производ компонују минули
и   новостворени   рад.   Из   новостворене   вредности   расподјелом   морају   бити
осигурана утрошена средства минулог рада и утрошени живи рад. Расподјелом је
неопходно осигурати надокнаду утрошених предмета рада и средства за рад, јер
без   тих   чинилаца   радна   снага   не   може   започети   нову   репродукцију.   Процес
расподјеле   подразумијева   и   расподјелу   укупног   фонда   друштвеног   рада   по
дјелатностима.   Расподјела   подразумијева   и   диообу   оног   дијела   новостворене

Илић, Б.; Китановић, Д.; Ђокић, З.:

Политичка економија

, шесто измењено и допуњено издање,

Савремена администрација, Београд, 2000., стр.136