Испитна питања
1.
Предмет и метод грађанског права
2.
Школа глосатора и школа
постглосатора
3.
Француски грађански законик
4.
Аустријски грађански законик
5.
Србијански грађански законик
6.
Општи имовински законик за Црну
Гору
7.
Појам и врсте извора права
8.
Временско, просторно и персонално
важење грађанскоправних норми
9.
Обичаји и узансе као извор права
10.
Појам и врсте тумачења правних
норми
11.
Аналогија
12.
Правна и пословна способност
физичких лица
13.
Проглашење несталог лица за умрло
14.
Коморијенти
15.
Лишавање пословне способности
16.
Парнична способност
17.
Деликтна способност
18.
Држављанство, пребивалиште и
боравиште
19.
Правно лице
20.
Удружења и установе
21.
Деликтна способност правних лица
22.
Индивидуализација правних лица
23.
Појам грађанскоправног односа
24.
Појам и садржина субјективног права
25.
Апсолутна и релативна права
26.
Лична права
27.
Права ауторства
28.
Преклузивни рокови
29.
Застарелост (уопште)
30.
Временски рок за наступање
застарелости
31.
Застарелост самог права
32.
Једногодишњи рок застарелости
33.
Застој застаревања
34.
Прекид застаревања
35.
Заштита права
36.
Правни промет и врсте правног
промета
37.
Престанак и промена права
38.
Појам и елементи правног посла
39.
Правне радње
40.
Изјава воље
41.
Тумачење изјаве воље
42.
Предмет правног посла
43.
Кауза правног посла
44.
Једнострани, двострани и
вишестрани правни послови
45.
Теретни и доброчини правни
послови
46.
Кауза и апстрактни правни послови
47.
Формални и неформални правни
послови
48.
Правни послови међу живима и за
случај смрти
49.
Непостојећи правни послови
50.
Ништави правни послови (и
последице)
51.
Рушљиви правни послови (и
последице)
52.
Конвалидација и конверзија
53.
Побијање правних псолова
54.
Услов
55.
Налог и рок
56.
Појам заступништва
57.
Уговорно, законско и судско
заступништво
58.
Грађанскоправни деликти
(вануговорна одговорност)
59.
Објективна одговорност и
одговорност за опасне ствари и
делатности
60.
Накнада штете (материјална и
нематеријална штета)
2
норма је овлашћује на наређује другој (нпр. послодавац упосленику, опозивач поклона
поклонопримцу, тужилац поништења другом уговорнику).
Начело преносивости права и обавеза (прометљивости, отуђености и могућности
одрицања) – Норме грађаског права, у већини случајева, допуштају титулару да неком
другом пренесе своје субјективно право или своју обавезу (ако је поверилац сагласан с
тим), да на основу права које има установи другоме неко ново право, као и да се одрекне
свог права. Грађанско право допушта титулару и да своје право ограничи делимичним
преносом: да титулар, задржавајући и даље своје право, на основу њега установи другоме
неко ново право, различито од његовог (нпр. овлашћен је да другоме да совоју ствар на
послугу, у залогу, на плодоуживање, или да другоме установи право прелаза преко
његовог земљишта, да постави инсталације у њему). Као што сме отуђити или ограничити
право, титулару је допуштено и да се одрекне права тако да оно сасвим престане (нпр.
одрицање од права својине, од права на накнаду штете итд), или тако да га не може
вршити одређено време (нпр. привремено од права на деобу).
Од начела преносивости постоје одступања. Норме грађанског права везују нека права и
обавезе за титуларе, па их ови не могу пренети, или их се не могу одрећи. То су лична
права и обавезе. Непреносива права су нпр. право на издржавање, наследно право, лична
права на част, углед, име. Непреносиве обавезе су нпр. оне из уговора из породичних
односа. Не може се одрећи нпр. права на издржавање, на живот, име, брачних и
породичних права. Бројне норме грађаског права предвиђају прелазак или ограничавање
права по сили закона, без обзира на титулареву вољу (нпр. кад неко испуни туђу обавезу,
на њега по самом закону у часу испуњења прелазе сва повериочева права).
Начело имовинске санкције – Санкције које предвиђају норме грађанског права у
највећем броју случајева нису усмерене на само лице, већ на његову имовине (на она права
која су одвојива од титулара и имају новчану вредност). Грађанскоправна санкција
извршава се не на личности титулара обавезе, већ на правима која му припадају и састоји
се у умањењу тих права (заплени и отуђењеу средстава, губитку права), или изостанку
очекиваног увећања права (нпр. онај ко недопуштеном радњом другоме проузрокује штету
биће дужан да је надокнади из своје имовине, ако то не учини ни добровољно ни по
судској пресуди, следи принудно извршење санкције – заплена његових новчаних и других
средстава ради намирења). Циљ сансције у грађанском праву је да успостави угрожено,
нарушено или повређено право титулара.
Грађанско правао познаје и санкције које погађају личност субјекта, које се врши на њему
самом, а не на имовини која му припада (нпр. ако субјект повреди туђу част, углед и сл.,
обавезан је да пружи затражено извињење, масовни медиј дужан је да објави исправку
неистините информације).
Начело заштите на приватни захтев – Норме грађанског права одређују да се о
субјективном грађанском праву, обавези или статусу, расправља у судском или другом
поступку само ако такав поступак покрене лице о чијем је праву, обавези или статусу реч.
Ималац права у начелу је слободан да одлучи хоће ли тражити заштиту свога права кад је
оно повређено или угрожено. Од имаоца права зависи да ли ће његово угрожено или
повређено право бити заштићено. Заштита се остварује по приватној иницијативи, на
захтев (ex privato), а не по службеној дужности неког државног органа (ex officio).
4
У мањем броју случајева надлежни орган расправљаће о неком грађанском праву, обавези
или статусу и по иницијативи неког ко сам не учествује у грађанскоправном односу. У
грађаснкоправној ствари могу по службеној дужности покренути поступак нпр.: јавни
тужилац (нпр. за поништење брака због одређеног разлога), орган старатељства (нпр. за
утврђивање очинства) , или сам суд (нпр. оставински поступак кад је оставилац имао
непокретност).
2.
Школа глосатора и школа постглосатора
Школа глосатора
Након уминућа римске јуриспруденције глосатори су обновили правну науку („ренесанса
правне науке“ у 12. веку). Писали су глосе-сажета објашњења појединих речи, израза или
делова текста
Corpus iuris
-а. Настојали су да разумеју и утврде шта он садржи а пре свега
Пандекта
. Глосатори су сколастичари, за њих је Corpus iuris ауторитативан текст као што
је Библија била у црквеној сколастици. Не прилазе му критички и не процењују га правно-
политички. Тежећи да разумеју његову садржину служе се језичким и граматичким
тумачењем, али и логичким. Логичким средствима уклањају противречности између
појединих места. Повезујући разна места успостављају и поједина општија правила.
Реконструисањем
Corpus iuris
-а – откључали су ризницу правничког знања каква су
богаством норми била нарочита Пандекта. Њихово доба траје од 11. до 13. века.
Школа постглосатора
– средина 13. до 16. века
Постглосатори полазе од правног проблема, а користе за његово решавање.
Corpus iuris
се
у њихово доба афирмише као (супсидијаран) извор права. Баве се практичним правним
проблемима (дају правне савете и пишу коментаре), критичкији су према
Corpus iuris-у
.
При опредељивању за неко решење уводе нове технике: позивање на ауторитете, на
владајуће мишљење стручњака, аналогију, указивање на циљ који се жели постићи
нормом. Њиховом заслугом афирмисала се делатност правника као решавање спорова на
рационалан начин. Оставили су у правно наслеђе низ појмова (нпр. својина, степени
кривице, подељена својина), а уопштавањем решења појединачних случајева из Corpus
iuris-а стварају низ правила опште природе. Баве се и новим правним материјама –
правима хартија од вредности, трговинским правом, просторним сукобом закона.
Док су глосатори били италијанска појава, постглосатори су били европска.
3.
Фанцуски грађански законик – Code civil 1804
. – Napoleon Code
Пре доношења Законика француска је била правно расцепкана, на неким подручјима се
примењивало писано римско право, а неким обичаји. Наполеон је, поставши први конзул
(13. августа 1800. године) именовао четверочлану комисију која је имала задатак да сачини
пројекат грађанског законика. Пројекат Француског грађанског законика је подељен на
тридесет шест делова. После претресања усвојено је свих тридесет шест предложених
закона, који су посебним законом од 21. марта 1804. године обједињени у грађански
законик под насловом
Code civil des Franscais
(Грађански законик Француза). Три године
касније (1807) био је промењен у Code Napoleon (Наполеонов законик), што је и данашњи
званични назив законика. Из политичких разлога, почев од 1870. године уобичајен је назив
Code civil francais, који је и данас у употреби. Грађанским закоником од 1804.
5
прописима, а имовинским зато што њиме није обухваћена материја породичног и
наследног права.
Општи имовински законик писан је језиком који је прост и народан, али је у извесној
употреби била неизбежна и употреба стручних назива.
Богишићев законик је рађен према друштвеним и културним приликама земље којој је
намењен, његова решења су промишљена, казивање мудро, језик прелеп, и по свим овим
одликама он је не само наш најбољи законик, већ и једна од најзанимљивијих и најбољеих
творевина ове врсте у европској правној цивилизацији ХIХ века.
6.
Србијански грађански законик - 1844
Радови на кодификацији грађанског права у Србији започети су за време прве владавине
кнеза Милоша, двадесетих година прошлог века. За главног носиоца посла одређен је
Георгије Захаријадес (учитељ кнежевића Милана). За основу српске кодификације узео је
Француски грађански законик. Он је био само незнатно измењени превод француског
грађанског законика и, под политичким утицајем Аустрије, није прихваћен. Један мањи
број његових параграфа преузет је и унет у други пројект, који је по узору на Аустријски
грађански законик сачинио Јован Хаџић. Овај пројекат је озакоњен 1844. године као
Грађански законик за Кнежевину Србију. Законик је прилично оргиналан у области
породичног и наследног права (где је преузео извесне установе из обичајног права), али у
целини посматрано он је заправо скраћена верзија Аустријског законика – има 950
параграфа, уместо 1502. Читав тај посао је изведен лоше јер су приликом скраћивања
(превода) изостављене важне ствари, језик законика је извештачен. Ипак Законик је за
Србију представљао значајан корак напред, са становишта права и укупног друштвеног
сређивања и развоја.
7.
Појам и врсте извора права
Извори грађанског права су опште норме које уређују грађанскоравне односе. Општа
норма се одликује тиме што се односи на све случајеве исте врсте, док се појединачна
норма односи на тачно одређен случај. Општа норма се примењује неограничен, и опште
норме се називају изворима права. Скуп општих грађанскоправних норми назива се
грађанским правом у објективном смислу, а права која применом опште норме настају за
субјекте правних односа се називају субјективним грађанским правима. Објективно
грађанско право (опште норме) може бити: неписано (обичајно) или писано. Обичајно
право данас је владајуће у англосаксонском свету. У соталим земљама оно је потиснуто
писаним правом, пре свега у облику закона и подзаконских општих аката (уредбе, наредбе
итд.).
Извори права су у ствари норме садржане у закону.
Извори права: закон, судска пракса, обичај, узансе, правна наука (доктрина).
8.
Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми
Правна норма или правило је најмањи део права који упућује на одређено понашање које
је прописала држава, а уједно прописује и санкције за непоштовање захтева државе.
Односи се на све субјекте у друштву без обзира на познавање права. Делови правне норме
7
