đunarodno kretanje kapitala

1. Uvod

Svetska ekonomija je suočena sa izazovom opadajućeg ekonomskog rasta koji je

prvenstveno vezan za silazne ekonomske tendencije u moćnoj i globalno najuticajnijoj
ekonomiji SAD. Ekonomski rast je počeo da opada i u zapadnoj Evropi u drugoj polovini
2000. godine prvenstveno zbog negativnog efekta na realni dohodak najnovijeg skoka cene
nafte i odloženog uticaja restriktivne monetarne politike.

Sa dinamičnim zemljama u razvoju (koje su tek oporavljene od finansijskog udara u

jugoistočnoj Aziji) i japanskom ekonomijom koja je već neko vreme uzaludno pokušava da se
vrati na trendove stabilnog ekonomskog rasta, vrlo odlučne politike bazirane na saradnji
ekonomski najmoćnijih zemalja postaju nužnost da bi se kriza ublažila i svela na najmanju
moguću meru.

Ono što je pri sadašnjem pogoršanju svetke privredne situacije izvesno jeste da je još

uvek prilično nejasno koliko će dugo trajati i koliko će biti teška, pogotovo imajući u vidu
najnoviji talas terorističkih akcija na SAD sa neizbežnim posledicama i po svetsko
ekonomsko stanje. Pad dolara i prve reakcije berzi u svetu to najbolje potvrđuju.

Međunarodni trasfer kapitala je upravo problematika koju ću oobbraditi u ovom

diplomskom radu. Sama struktura rada je zamišljena kao trodelna gde je prvi deo ovo uvodno
izlaganje, drugi deo glavna tema a treći deo sadrži zaključke koji slede iz glavnog dela.

Glavni deo sadrži četrnaest poglavnja koja obrađuju razne aspekte međunarodnog

kretanja kapitala.

Smatram da ću temu obraditi korektno i da će mi stečeno znanje korstiti u mom

budućem radu.

đunarodno kretanje kapitala

2. Međunarodno kretanje kapitala

2.1. Trenutno stanje u svetskoj ekonomiji

Početkom 2001. godine realno je pobuđivala sumnju samo američka privreda. Razorni

uticaj problema sa kojima se susreće se brzo proširio za šta postoje dva razloga. Jedan leži u
činjenici da je došlo do sloma brojnih berzi koje su naškodile poverenju privrede i potrošača.
Drugi je u okolnosti da SAD, u suštini, u druge zemlje prenose neke od svojih naglih padova
privrednih investicija. Smatra se da je 40% privrednih investicija u SAD uvoznog porekla dok
je 1992. godine taj procenat iznosio 25%. Na taj način, američki uvoz iznosi 6% domaćeg
bruto proizvoda ostalog sveta što je dvostruko više nego 1990. godine.

Samo u razdoblju februar-april 2001. godine, američki uvoz IT opreme opao je po

godišnjoj stopi za 50%, dok je krajem prošle godine imao stopu rasta od 20%. Pomenuti
razvoj je posebno pogodio azijske proizvođače IT opreme. Tako je, primera radi, singapurska
industrijska proizvodnja u odnosu na prošlu godinu  opala  za 16%. Sa druge strane, velika
izvozna zavisnost nemačkih proizvođača kapitalnih dobara delom objašnjava zašto je ova
nacionalna privreda ovakvim razvojem događaja jače pogođena nego privrede drugih zemalja
Evrope.   Podaci   o   kretanjima   u   spoljnoj   trgovini   navode   mnoge   analitičare   da   potcenjuju
posledice američkog privrednog usporavanja na evropska preduzeća ali je evidentna činjenica
da su prodaje američkih filijala evropskih MNC po vrednosti skoro četiri puta veće nego uvoz
SAD iz Evrope. U suštini, deleći svoje privredne teškoće sa svetom, SAD su u poziciji da
ublažavaju sopstvene unutrašnje posledice po radnu snagu i ličnu potrošnju. Ali, one zemlje
koje su zahvaćene recesijom usled slabe američke tražnje za uzvrat manje kupuju u SAD i
drugim zemljama čime umnožavaju i povećavaju početna nepovoljna dejstva stanja u kome su
se našle. Prema teoretičarima tražnje, recesije nastaju usled propusta u tokovima potrošnje.
Politika podsticanja potrošnje i budzetskih izdataka može ublažiti recesiju i donekle može da
vrati privredu na trend rasta. Kako je sadašnja administracija SAD olakšala poreski teret
obveznika za 38 milijardi dolara, postavlja se praktično pitanje koliko daleko se može ići u
stimulaciji potrošnje da bi se prevazišle slabosti investicionih komponenti. Do ekstremne
gornje granice reflacije ne bi trebalo ići, kako se ne bi izazvao novi bum na tržištu akcija ili
eksplozija investicija u novu ekonomiju koje se privredno ne mogu podržati. Isto tako, treba
imati   u   vidu   da   su   američki   potrošači,   pre   nego   što   je   počeo   ekonomski   pad   američke
privrede, pokazivali veliku sklonost ka zaduživanju ali u isto vreme pokazana je i niska stopa
štednje.   Pored   toga,   privatni   sektor   u   Americi   pokreće   istorijski   najveći   deficit   koji   je
finansiran   zajmovima   u   inostranstvu   i   koji   se,   za   uzvrat,   odražava   u   rekordnom   bilansu
tekućih transakcija. Što se tiče ZUR, valja imati u vidu da  su mnoge azijske ekonomije ušle
sa velikom neizvesnošću u 2001. godinu i pored relativno dobrih rezultata ostvarenih u 2000.
godini. Tome posebno doprinose već pomenuta dva faktora: slabljenje uvozne tražnje u SAD
(na   čije   tržište   su   ove   ekonomije   uglavnom   orijentisane   -   od   7%   GDP   koji   tako   stvara
Republika Koreja do 20% u slučaju Malezije) ali i opadanje cena poluprovodnika kao važnog
izvoznog proizvoda ovih ekonomija. Kao neminovni rezultat ovakvih kretanja javljaju se sada
pogoršani odnosi razmene (

terms of trade

) kao i niži izvozni prihodi. Mogućnost da ove

zemlje kroz intenziviranje aktivnosti u intraregionalnoj trgovini nadomeste izgubljene izvozne
šanse na američkom tržištu nije velika, posebno imajući u vidu stagnantne tendencije japanske
ekonomije sa značajnim efektima po ceo azijski region.

đunarodno kretanje kapitala

2.3. Osnovna problematika međunarodnog transfera

kapitala

Joseph Stiglitz

, profesor ekonomije i dobitnik Nobelove nagrade sa Univerziteta

Columbia, tvrdi da trpanje zemalja raznih oblika i veličina u isti kalup vodi lošim rezultatima
i bacanju para. Kada ulaze u neku zemlju, SB i MMF prvo vrše detaljne terenske istrage a
zatim pišu strategiju pomoći. Stiglitz, koji je jedno vreme bio vodeći ekonomista SB-a, tvrdi
da se istraga sastoji od obilaska najboljih hotela, da bi na kraju ministru finansija na potpis bio
uručen već izliveni kalup. Kalup ugovor podrazumeva četiri koraka i jednak je za sve:

Privatizacija

- ili mitozacija, kako je Stiglitz naziva, podrazumeva prodaju velikih

državnih preduzeća stranim ulagačima uz neretki procenat posrednicima prodaje. Zamislite
razrogačene oči ruskih pregovarača kada im se ponudi 10 posto od prodaje nekoliko milijardi
vrednih preduzeća, nakon što dovoljno snize cenu. Kada se radnici pobune, uvek je lako reći
da tako traži Svetska banka. U bajci, prodaja najvrednijih preduzeća puni budžet. U stvarnosti,
preduzeća odlaze po sniženim cenama, a budžet se nadomešćuje rezanjem socijalnih troškova.
Možda ovo zazvuči poznato sledeći put kada čujete reči: "Penzije i prihodi borcima se moraju
smanjiti jer Banka i Fond tvrde da će zemlja bankrotirati."

Otvaranje tržišta kapitala

- znači slobodni ulaz stranih špekulanata na finansijsko

tržište. U izjavama zvaničnika Fonda, ovaj potez privlači strani kapital i obogaćuje domaći
novčani sistem. U stvarnosti, institucije poput Sorosevog špekulantskog fonda uđu u Tajland,
pokupuju sve vrednosne papire i drže ih dok vrednost na berzama raste. Međutim, na prvi
znak nevolje, špekulanti su neviđenom brzinom izgubili poverenje u tajlandsku ekonomiju i
povukli sav novac iz zemlje. Rezultat je bilo strovaljivanje valute i krah na berzama. Isti
scenarij je usledio širom jugoistočne Azije. Mnogi stručnjaci optužuju ulagače da se ponašaju
kao kockari koji se klade na lokalnim berzama. Čim neko posumnja u porast rizika, beži
glavom bez obzira, ostavljajući zemlju u haosu i bez para.

Uspostavljanje tržišnih cena

- podrazumijeva hitno povećanje cena struje, gasa,

prehrambenih   proizvoda   i   ostalih   potrepština   koje   država   ne   naplaćuje   po   zapadnim
standardima,   već   ih,   eto,   deli   prejeftino.   Zemlje   u   susedstvu   Hrvatska   i   BiH   već   čekaju
najavljena   poskupljenja   struje   i   plina   slušajući   pojašnjenja   kako   je   to   neophodno.   Po
zvaničnim izjavama, ova mera puni državni budžet i diže vrednost preduzećima koje prodaju
poskupljene stvari. U stvarnosti, dolazi do socijalnih nemira, pada stabilnosti vlade i većeg
straha stranih ulagača.

Slobodna trgovina

- otvaranje granica svim stranim proizvodima, skidanje carina i

poreza,   i   zabrana   državi   da   štiti   domaće   industrije   na   štetu   zdrave   strane   konkurencije.
Zvanično,   ovaj   korak   pomaže   potrošačima   jer   konkurencija   smanjuje   cene.   U   stvarnosti,
uticajne   strane   firme   oduzimaju   poslove   domaćim   industrijama   koje   će   se   načekati   da
ravnopravno uđu na strana tržišta. Malo teoretske podloge za aferu o glasačkim listićima nije
zgorega. Nedavno je Svetska banka ustvrdila da je u posljednjih 40 godina u siromašnim
zemljama   produžila   životnu   dob   za   20   godina,   da   je   udvostručila   pismenost,   i   da   svaka
uložena milijarda dolara vadi 284.000 ljudi iz siromaštva. Pitanje je kako stručnjaci Banke
znaju do koje mere su ove beneficije njihova zasluga, a kakvi bi rezultati bili da se nisu

đunarodno kretanje kapitala

mešali. Zemlje istočne Evrope su mahom siromašnije nego pre 10 godina. Banka i Fond su tu
od početka i pitanje je kada će se znati mera njihovog uspeha.

Jeffrey Sachs

, poznati ekonomista sa Univerziteta Harvard, nije toliko kritičan prema

Banci i tvrdi da zapadne zemlje trebaju dati više para za programe borbe protiv siromaštva.
Sachs dodaje da su u prošlosti projekti propadali zbog američkog pritiska da pare idu
savezničkim vladama, bez obzira koliko nekompetentne ili korumpirane te vlade bile. Sachs
ističe i preveliki uticaj bankara sa Wall Streeta na rad institucija.

Susan Elmes

, direktorica

ekonomskog odeljenja na Univerzitetu Columbia, kaže da su mnoge kritike opravdane, ali da
se ne može od siromašnih zemalja očekivati da određuju uslove i količinu posuđenih para. To
bi bilo isto kao da neko sam sebi posuđuje pare. Elmes još dodaje da je normalno očekivati da
Fond štiti interese bankara, jer ako ih niko ne zaštiti, onda oni više neće tamo ni ulagati, a to
nije u interesu država u razvoju. Banka i Fond očigledno imaju dobre i loše strane. Međutim,
ostaje misterija: zašto teret uvek pada na najslabije zaštićene socijalne grupe.

2.4. Kretanja na međunarodnom tržištu kapitala i uticaj

globalnog okruženja

Procenjuje se da se skoro 50% svetskog GDP stvara u industrijskoj aktivnosti koja je u

značajnom stepenu već zahvaćena ili je na putu ubrzanog uključivanja u  ove procese. Analize
svetskog   tržišta   ukazuju   da   su   mnogi   fizički   proizvodi   sa   standardnom   tehnologijom,
industrijska roba koja zahteva velike serije i značajan broj proizvoda prerađivačke industrije
već uveliko postali predmet globalno definisane ponude, a da je širok asortiman potrošnih
dobara (čija proizvodnja zahteva iskusnu radnu snagu i visoku  produktivnost) ili proizvoda sa
markom na deregulisanom tržištu (napici, obuća, luksuzna roba, lekovi) već uveliko na putu
ubrzane   globalizacije.   Smatra   se   da   svaka   industrijska   proizvodnja   kod     koje   troškovi
proizvodnje   opadaju   za   najmanje   20%   pri   svakom   dupliranju   obima   predstavlja   danas
kandidata  za  obuhvatanje  procesom  globalizacije.   Procenjuje   se   da  će  do   2027   godine  u
stvaranju svetskog GDP sa oko 80% učestvovati globalne industrije – od očekivane 91.000
milijarde $ 73.000 će se kreirati na globalnoj osnovi što predstavlja uvećane za 12 puta u
poređenju sa 1997 godinom (tabela 1).

Tabela 1. Očekivani trend procesa globalizacije do 2027
(prema vrednosti stvaranja svetskog GDP u 000 mlrd $)

Industrija/proizvodi

1997

2027 (procena)

Globalizovani

Na putu globalizacije

Lokalni

Ukupno

Izvor:

McKinsey

U tom smislu, činjenica koja je u ovom periodu snažno došla do izražaja je da samo

otvorene ekonomije koje su spremne da prihvate novu logiku tržišta u punom smislu i
prilagode svoju strukturu i institucije tim procesima mogu da računaju na međunarodne
(samim tim i ukupne) ekonomske efekte

Tradicionalni pojam “domaća tržišta” je izgubio na

suštini odnosno u takvom kontekstu shvaćen donosi sučeljavanje sa realnošću da ona ne mogu
više biti na stari način ”sačuvana” ili izolovana od novonastale globalne (ranije definisane

www.evropskaunija.info

đunarodno kretanje kapitala

ostvarivanja vidljivih prednosti u savremenom (permanatno izmenljivom) tržišnom
okruženju ,
operativni

nosioci međunarodnih poslovnih tokova su preduzeća

(firme, kompanije,

korporacije) koja su se uklopila u aktuelne tendencije menjanjem profila i pravaca u
razvijanju   tržišnog   delovanja   u   savremenim   uslovima   (sa   dominantnom   ulogom
superiornih   korporacija  po   raznim   osnovama   što   znači  da   su   tokovi  međunarodne
razmene u velikom stepenu individualizovani i da međunarodna trgovina u suštini više
nije makroekonomski fenomen),
ključni faktori ostvaravanja povoljne konkurentske prednosti pod uticajem procesa
globalizacije u savremenom svetu nalaze se na tehnološkom i marketing planu istićući
u   prvi   plan   potrebu   stalnog   inoviranja   procesa   proizvodnje   i   tržišnog   nastupa
podstićući prvenstveno

organizaciono i tehnološko usavršavanje na preduzetničkoj i

menadzment osnovi

(što je u fokusu ne samo preduzeća nego i vladinih mera)

Realna posledica delovanja ovih faktora u svetskoj ekonomiji uslovila je pomeranje

naglaska u donošenju ispravnih ekonomskih odluka ne samo ka

preduzetničkom konceptu

ponašanja

(uopšte, a posebno u međunarodnom poslovnom konteksu) nego i značajnom

pomeranju poslovnog fokusa sa makroekonomskog na mikroekonomski nivo

. To pomeranje ka

preduzeću kao ekonomskom entitetu u značajnom stepenu je unelo izmene i u shvatanju
međunarodne podele rada i bitno promenilo kurs i profil odvijanja međunarodnog poslovanja
firmi odnosno ukupnih međunarodnih ekonomskih aktivnosti ka uspostavljanju ili sve
izražajnijem afirmisanju tzv. koncepta globalnog ekonomskog integrisanja na planu
proizvodnje i razmene uopšte.

Sa poslovnog aspekta posmatrano jasno je da su se korporacije

uvek pomerale tamo gde su njihova tržišta

jer ako imate tržište imaćete i proizvodnju.

Ono što

ostaje u “domaćim” okvirima ima dobar razlog da ostane kući i tada takve prodaje dobijaju
formu izvoza. Jedini način na koji se može unaprediti sopstvena izvozna konkurentnost firme
jeste putem podizanja sopstvene produktivnosti i/ili kvaliteta svojih proizvoda.

Pri tome dodatno treba imati u vidu da u savremenim uslovima, osposobljenost firme

na   planu   izraženije   diferencijacije   proizvoda,   uspostavljanjem   mrežnih   veza   ili   davanjem
naglaska   na   intelektualnoj   svojini   ima   implikacije   po   cenovni   i   kvalitetni   razred   što   u
krajnjem   slučaju   podrazumeva   stvaranje   novog   profila   konkurentnosti.   Ali   danas   treba
računati i sa činjenicom da tržišni napadi putem inovacija i udari konkurencije ne dolaze samo
usled menjanja ili primene raznovrsnih koroprativnih strategija nego u praksi imaju čak i
različito geografsko poreklo. Ovo  ide u prilog činjenici da izmenjeni uslovi i profil svetskog
tržišta   zahtevaju   da   preduzeće   razvije   svoju   konkurentsku   poziciju   putem   snažnije
međunarodne orijentacije, a ne oslanjanjem na tradicionalne forme poslovanja i (klasičnu
monetarnu) podršku sopstvene države (stimulacije, kurs) budući da su njene mogućnosti u
novim uslovima relativno ograničene.

Čini se jasnim da opredeljenje za dublje, intenzivnije, odlučnije i potpunije

uključivanje   na   svetsko   trzište   na   bazi   kompleksnijeg   preduzetničkog   i   marketing
angažovanja predstavlja jedino rešenje za firme koje žele da opstanu u novim uslovima (bez
obzira   da   li   je   reč   o   malim,   srednjim   ili   velikim   preduzećima).   U   suštini,   reč   je   o
uspostavljanju   prakse   potpunijeg   tržišnog   opredeljenja   u   razvijanju   poslovnih   aktivnosti
preduzeća   na  bazi

koncepta

tzv. dublje

ekonomske integracije (

deeper integration

) sa

U tom kontekstu nije suvišno podsetiti da je fokus posleratnog Bretton Woods sistema i kasnije prakse napuštanja «zlatnog

standarda» bio usmeren na trgovinu između zemalja što je i primoravalo države-učesnice na usklađivanje izvoza sa
sopstvenim uvoznim zahtevima odnosno usmeravalo ih da uvoze onoliko koliko im izvozni prihodi dozvoljavaju (to je kao
rezultat objektivno predstavljalo limite za specijalizaciju).