Исхрана и њен значај. Храњиве материје
Исхрана
подразумева уношење храном разноврсних хранљивих састојака у организам
човека и њихово искоришћавање. Тако се организам снабдева хранљивим састојцима и
енергијом што омогућава правилан раст и развој, правилно функционисање организма и
одржавање физичког и психичког здравља.
Храна обухвата мноштво сложених и разноврсних производа биљног, животињског и
минералног порекла. Човек се храни да би живео и радио. Међутим, значајно је не само
одабрати потребну врсту хране, већ побољшати њено варење и искоришћење у организму.
Зато је важно правилно комбиновати намирнице у једном оброку и правилно их
припремити.
Наука о исхрани
је сложена научна дисциплина и бави се изучавањем свих релевантних
чинилаца који путем хране утичу на правилан раст, ра- звој и здравствено сгање људског
организма. У сгвари, ова наука изучава све оне чиниоце који доводе до развоја болести.
Хипократ је још у IV веку пре н.е. рекао: „Храна треба да буде лек, а лек храна“
,
чиме је указао на уску повезаност исхране и здравља човека. Недовољна и преобилна
исхрана, дакле, неправилна исхрана, доводи до низа поремећаја и појаве болести, а
последице су смањење радне способносги, производности, повећање економских губитака
и скраћење дужине живота људи.
Хронично гладовање проузрокује губитак телесне масе, поремећај раста и развоја, појаву
хиповитаминозе, авитаминозе и других болести, исцрпљеност и смањење отпорносги
организма према разним инфекцијама које могу довести и до смрти. Стопа смртности
(морталитета) при хроничном гладовању највећа је код деце до 5. године живота и код
одраслих старијих од 65 година.
Преобилна исхрана доводи до гојазносги која се сматра фактором ри- зика многих
савремених обољења (обољења срца и крвних судова, шећерне болесги, малигних
оболења, оболења костију и др.), а она су у развијеним земљама најчешћи узрок преране
смрти. Обољења све више захватају популацију у најпроизводнијем сгаросном добу, од
30. до 35. године, те се повећава сгопа инвалидносги у земљама у развоју. Ове болесги су
последица уношења већих количина масги животињског порекла, рафинираног шећера,
соли, белог брашна и његових производа током исхране, а недовољног уношења свежег
поврћа и воћа, интегралних жита и њихових производа и легуминоза.
Животне намирнице.
Према Закону о здравственој исправносги животних намирница
под
животним намирницама
подразумева се све оно што се користи као храна и пиће, у
прерађеном или непрерађеном облику, као и зачини, боје и све друге материје које се
додају намирницама ради конзервисања, поправке изгледа, укуса или мириса,
обогаћивања или посгизања каквог другог свој- ства. Намирнице садрже хранљиве
састојке у разлачитим количинама и у различитим односима, па отуда и имају различиту
хранљиву и биолошку вредност.
Према пореклу
намирнице се деле на:
-
намирнице биљног порекла
(жита, махунарке, поврће, воће, само- никло и лековито
биље) и
-
намирнице животињског
порекла
(млеко, месо, риба, јаја) и од њих направљени
производи.
Према хранљивој
вредности намирнице су груписане у десет група:
-млеко и млечни производи,
-месо, дивљач, перад, рибе, јаја и њихови производи,
-масти, уља и њихови производи,
-легуминозе, жита и њихови производи,
-шећер, мед, слаткиши,
-поврће и производи од поврћа,
-воће и производи од воћа,
-пића и напици,
-зачини, мирођије и индустријске супе,
-индустријски производи за дијеталну исхрану.
Свака група намирница је специфична у погледу хранљиве и биолошке вредности. Сама за
себе није потпуна храна, јер не садржи све организму потребне састојке.
Хранљиви састојци
у намирницама су само они састојци који у човечијем организму
имају једну или више улога, те су зато неопходни. Други састојци хране, који нису
неопходни, избацују се из организма. Сви они уносе се у организам храном.
Хранљиви састојци могу бити
неорганске
и
органске
природе. Мине- ралне материје и
вода су
неорГански састојци,
а протеини, углљенихидрати, масти, витамини и биљна
влакна су
органски састојци хране.
Сви они улазе у састав живих организама - биљака,
животиња и човека. Врло је мало састојака намирница које људски организам може одмах
искористити.
Храна се, после уношења у организам у дигесгивном тракту разлаже на простије састојке
способне да пређу у крвоток, дакле - храна се вари. Варење се састоји из механичких-и
хемијских феномена и процеса апсорпције. Разлагање сложених органских сасгојака хране
потпомажу биолошки катализатори - ензими.
Процес варења почиње
у устшма.
Зубима се храна механички еитни, овлажи се
пљувачком, претвара у кашу која се језиком потискује низ ждрело. Зато је неопходно да се
залогај добро сажваће, што се постиже
жвакањем залогаја у устима око 28 пута. Храна пријатног мириса и лепог изгледа такође
помаже бржем лучењу пљувачке, чији ензим ами- лаза почиње да разграђује скроб из
хране. Значи, у устима започиње процес варења угљених хидрата.
Покретима мишића зида једњака залогај се потискује низ
једњак у
желудац. У
желуцу
се
храна, под ути- цајем сокова за варење, размекшава и отпочиње да се разлаже на простије
хемијске састојке. Истовремено, желудац својом снажном мускулатуром изводи покрете
те се храна енергично меша и хомо- генизује. Хлороводонична киселина из желудачног
сока стерилише храну, а желудачне жлезде луче ен зим пепсин, који вари протеине. Тако
настали течни садржај даље се разлаже у
почетном делу танког црева
под утицајем
цревних ензима и ензима панкреаса (гуштераче) и жучи. Разлагање протеина наставља се
у цревима до аминокиселина, масти до масних киселина, а упљених хидрата до простих
шећера.
У
танком цреву
из сварене хране се апсорбују настали прости састојци у крвоток. Сви
остали несварени сас- тојци прелазе
у дебело црево
у коме се наставља апсорпција воде и
получврсти садржај (фецес) избацује се из организма кроз
задњи
део
дебелог
црева
(ректум) и
чмар
(анус).
Оно што не може да преради и искористи, организам избацује не
само фецесом, већ и мокраћом и другим излучевинама, преко коже знојењем и издисањем
ваздуха (водена пара и угљен (IV) оксид).
