1. Које цивилизације разликује Хантингтон
Цивилизација је најшири културни ентитет. Села, региони, етничке групе, националности,
религијске групе, све имају посебне културе на различитим нивоима културне
хетерогености. Култура села у јужној Италији може да буде различита од културе села у
јужној Италији, али оба ће дијелити заједничку италијанску културу која их разликује од
њемачких села. Европске заједнице делиће кулутрне карактеристике које их разликују од
кинеских или хинду заједница. Ипак, Кинези, Хиндуси и Западњаци нису дио ниједног
ширег културног енитета. Они конституишу цивилизације. Цивилизација је, тако, највише
културно груписање људи и најшири ниво културоног идентитета који их разликује од
других врста. Она је дефинисана заједничким објективним елементима, као што су језик,
историја, религија, обичаји и институције, али и субјективном самоидентифакцијом људи.
Људи имају нивое идентитета: становник Рима може себе да одреди различитим степеном
интензитета, као што је Римљанин, Италијан, католик, хришћанин, Европљанин, Западњак.
Цивилизација којој он припада је најшири ниво идентификације с којим се он снажно
поистовјећује. Цивилизације су највеће „ми“ унутар кога се, културно, осјећамо код куће,
за разлику од свих других „њих“ тамо негдје. Цивилизације немају јасне границе и
прецизан почетак и крај. Људи могу да редефинишу свој идентитет и као разултат тога,
састав и облици цивилизација временом се мијењају. Културе се преклапају и дјелују једна
на другу. Степен у коме се културе цивилизација сличне или се разликују такође знатно
варира. Ипак цивилизације су смислени ентитети и мада је граница међу њима ријетко
оштра, оне су стварне. Хантингтон разликује девет цивилизација после 1990. године, то су:
1. Западна
2. Латинскоамеричка
3. Афричка
4. Исламска
5. Кинеска
6. Хинду
7. Православна
8. Будистичка
9. Јапанска
Синичка цивилизација прикладно описује заједничку културу Кине и кинеских заједница у
јужној Азији и изван Кине, као и културе Вијетнама и Кореје.
Јапанску цивилизацију многи признају као посебну цивилизацију која је била резултата
кинеске цивилизације и која се појваила у периоду између 100. и 400. год. наше ере.
Хинду. Опште је признато да су од 1500. год. пре наше ере једна или две цивилизације
постојале на Потконтиненту. На њих се упућује као на индијску или хинду, с тим што се
други појам више користи за модерну цивилизацију. У једном или другом облику,
хиндуизам је био главни за културу Потконтинента од другог миленијума п.н.е. Као и
синик, појам хинду име цивилизације раздваја од имена њене државе-језгра, што је
пожељно када се, као у овим случајевима, култура цивилизације простире изван државе.
Исламска цивилизација настала је на Арабијском полуострву у 7. вијеку, ислам се брзо
ширио преко сјеверне Африке и Иберског полуострва и источно у централну Азију,
Потконтинент и јужну Азију. Као резултат тога, унутар ислама постоје многе посебне
културе или подцицилизације, укључујући арапску, турску, персијску и малајску.
Западна цивилизација појавила се око 700. или 800. године наше ере. За научнике она има
три важније компоненте, у Европи, Сјеверној Америци и Латинској Америци.
Латиноамеричка. Латинска Америка, ипак, има посебан идентитет који је разликује од
Запада. Иако резултат европске цивилизације, Латинска Америка се развила друкчијим
путем од Европе и Сјеверне Америке. Она има колективну, ауторитарну културу коју је
Европа имала у много мањем степену, а Сјеверна Америка никако.
2. Шта се подразумијева под појмом „универзална цивилизација“
Идеја о универзалној цивилизацији подразумијева културно заједништво човјечанства и
све веће прихватање заједничких вриједности, вјеровања, оријентација, праксе и
институција од стране људи широм свијета. Идеја, посебније, може да значи неке ствари
које су дубоке али неважне, неке које су важне али не дубоке и неке које су неважне и
површне. Прво, људска бића у скоро свим друштвима дијеле одређене основне
вриједности, као што су да убиство зло и одређене основне истититуције, као што је неки
облик породице. Већина људи у већини друштава има сличан морални осјећај, танак
минималан морал о основним идејама о томе шта је исправно и погрешно. Ако је то оно
што се подразумијева под универзалном цивилизацијом, онда је и једно и друго дубоко и
дубоко важно, али нити је ново, нити је важно. Ако људи кроз историју дијеле неколико
фундаменталних врједности и институција, то може да објасни неке константе у људском
понашању, али не и да освјетли или објасни историју која се састоји од промијена у
људском понашању. Ако, надаље, постоји универзална цивилизација која је заједничка
цијелом човјечанству, који појам онда користимо да идентификујемо важнија културна
груписања човјечанства изузев људске расе? Друго, појам „универзална цивилизација“
може да се користи да упућује на оно што цивилизована друштва имају заједничко, као
што су градови и писменост, што их разликује од примитивних друштава и варвара. То је
наравно значење појма које му је дао 18. вијек и, у том смислу, појављује се универзална
цивилизација, а не ужас различитих антропологија и осталих који са запрепашћењем
гледају на ишчезавање примитивних народа. Цивилизација се, у овом смислу, ширила кроз
људску историју и њено ширење у једнини компатибилно је с постојањем цивилизације у
множини. Треће, појам „универзална цивилизација“ може да се односи на претпоставке,
вриједности и учења којих се држе многи народу у Западној цивилизацији и неки у другим
цивилизацијама. То можемо да зовемо Културом Давоса. Сваке кодине око хиљаду
пословних људи, банкара, владиних службеника, интелектуалаца и новинара из многих
цивилизација претходе модернизацији Запада. Различити аутори дали су различите
одговоре на ово питање, али су сагласни у погледу кључних институција, праксе и
вјеровања која легитимно могу да се иднтификују као језгро западне цивилизације. Ради се
о следећем:
Класично завештање
. Као трећа генерација цивилизације, Запада је пуно наследио од
претходних цивилизација, а највише од класичне. Завештања Запада од класичне
цивилизације су многа, укључујући грчку филозофију и рационализам, римско право,
латински и хришћанство.
Католицизам и протенстантизам
. Западно хришћанство, прво католицизам а онда
католицизам и протестантизам, историјски је најважнија карактеристика западне
цивилизације. Током највећег дијела свог првог миленијума оно што је данас познато као
Западна цивилизација звало се Западно хришћанство; међу западним хришћанима
постојало је развијено осјећање заједништва које их је чинило посебним у односу на
Труке, Маваре, Византинце и остале; колико због Бога, толико због злата, Западњаци су у
16. вијеку кренули у освајање свијета. Реформација и противреформација и подјела
западног хришћанства на протенстантски сјевер и католички југ такође су особене
карактеристике историје Запада којих нема у источном православљу и које су, углавном,
уклоњене из латиноамеричког искуства.
Европски језици
. Послије религије, језик је други чинилац који разликује људе једне од
људи друге културе. Од већине других цивилизација Запад се разликује својом
многострукошћу језика. Јапански, хинду, мандарински, руски и , чак, араспски признати су
као језици који су срж својих цивилизација. Запад је наслиједио латински, али појавиле су
се разне нације и с њима национални језици лабаво груписани у широке категорије
романског и германског.
Раздвајање духовног и свјетовног ауторитета
. Кроз историју Запада прво је Црква, а
онда су многе цркве постојале одвојено од државе. Бог и цезар, Црква и држава, духовни и
свјетовни ауторитет, били су преовлађавајући дуализам у западној култури. Одвајање и
стални сукоби између цркве и државе који симболишу западну цивилизацију нису
постојали ни у једној другој цивилизацији. То освајње ауторитета немјерљиво је
допринјело развоју слободе на Западу.
Владавина закона
. Идеја важности закона за цивилизовано постојање насљеђено је од
Римљана. Традиција владавине закона положила је основу за конституционализам и
заштиту људских права, укључујући власничка права, од деспотске моћи.
Друштвени плурализам
. Западно друштво је, историјски, било у великој мјери
плуралистичко. Као што је Дојч примјетио, оно што је посебност Запада јесте успон и
упорност разноврсних аутономних група које нису засноване на крвном сродству или
браку. Од 6. и 7. вијека, ове групе су укључивале манастире, монашке редове и удружења,
аонда су се рашириле и у многим областима Европе, укључивале разна друга удружења и
друштва. Плурализам удружења допуњен је класним плурализмом.
Представничка тијела
. Друштвени плурализам рано је довео до сталежа, парламената и
других институција које репрезентују интересе аристоркатије, свештенства, трговаца и
осталих група. Ова тјела су обебедила облике представљања који су се током
модернизације развили у институције модерне демократије.
Индивидуализам.
Многе од горњих карактеристика западне цивилизације допринејеле су
појави осјећања индивидуализма и традиције индивидуалних права и слобода које су
јединствене у цивилизованим друштвима. Индивидуализам се развио у 14. и 15. вијеку и
усвајање права индивидуалног избора – што је Дојч назвао „револуција Ромеа и Јулија“ –
преовладало је на Западу до 17. вијека. Чак су и захтијеви за једнаким правима свих
индивидуа – „најсиромашнији у Енглеској има живот да би га проживео као и
најбогатији“- били артикулисани ако не и универзално прихваћени. Индивидуализам
остаје посбено обиљежје Запада међу цивилизацијама двадесетог вијека.
4. Дефиниши модернизацију код Хантингтона и наведи њене изворе
Модернизација обухвата индустријализацију, урбанизацију, све већу писменост,
образовање, богатство, друштвену мобилизацију и сложеније и разноврсније структуре
занимања. Она је производ страховите експазије научног и инжењерског знања која је
почела у 18. вијеку и омогућила људима да своју околину контролишу и обликују на
начине који су потпуно без преседана. Модернизација је револуционаран процес који може
да се упореди једино са прелазом од примитивних ка цивилизованим друштвима. Ставови,
вриједности, знање и култура људи у модерном друштву пуно се разликују од истог у
традиционалном друштву. Као прва цивилизација која се модернизовала, Запад предводи у
прихватању културне модерности.
5. Објасни појам позападњачења
"Позападњачење или вестернизацја је процес у коме поједина друштва дођу под утицај
или прихвате западну културу у доменима политике, културе, закона, моде, исхране,
језика, писма и морала." Теценио Тонг, у Азијским студијама (2012. година).
6. Наведи неке од одговора на Запад и модернизацију
Ширење Запада промовисало је и модернизацију и позападњачење незападних друштава.
Политичке и интелектуалне вође ових друштава на утицај Запада одговориле су на један
од три начина: одбацивиањем и модернизације и позападњачења, прихватањем и једног и
другог, прихватањем првог и одбацивиањем другог.
Одбацивање
. Јапан је, од својих првих додира са Западом 1542. до средине 19. вијека,
суштински следио курс одбацивања. Били су дозвољени само ограничени облици
модернизације на индивидуалном нивоу, на коме дислокација и отуђење стварају стварају
потребу за значајнијим идентитетима и на друштвеном нивоу, на коме повећане
способносдти и моћ незападних друштава подстичу ревитализацију домаћих идентитета и
културе.
Треће,
идентитет на било ком нивоу – личном, племенском, расном,
цивилизацијском – може дасе одреди само у односу на „другу“, друкчију особу, племе,
расу или цивилизацију. Цивилизацијско „нас“ и екстрацивилизацијско „њих“ је константа
у људској историји. Ове разлике у понашању потичу од: осјећања супериорности и
повремено инфериорности у односу на људе који се доживљавају као врло различити,
страха и недостатка повјерења у такве људе, тешкоће у комуницирању са њима, што је
резултат разлика у језику и онога што се сматра друштвеним понашањем, недостатак
присности са претпоставкама, мотивацијом, друштвеним односима и друштвеном праксом
других људи.
Четврто,
извори сукоба између држава и група из различитих цивилизација
су они који су, у великој мјери, генерисали сукоб између група: контрола људи,
територије, богатства и ресурса и релативна моћ, тј. способност дасе нечије сопствене
вредности, култура и институције наметну другој групи. Ипак, сукоб између културних
група може, такође, да обухвати културна питања.
Пето
и коначно је свеприсутност
сукоба. Људски је мрзити. За самоодређење и мотивисаност људима су потребни
непријатељи: конкуренти у послу, супарници у постигнућу, противници у политици. Они
природно вјерују и доживљавају као пријетњу оне који су различити и могу да им
нашкоде. Крај хладног рата не значи и крај сукоба, него стварање нових идентитета
укоријењених у култури и нових образаца сукоба међу групама из различитих култура које
су, на најширем нивоу, цивилизације.
8. Наведите четири нивоа економског удруживања међу земљама, од најмање
до највише интегрисаних
Од најмање до највише интегрисаних, четири нивоа економског удруживања међу
земљама су:
1. Подручје слободне трговине;
2. Царинска унија
3. Заједничко тржиште
4. Економска унија
ЕУ је, с обзиром на заједничко тржиште и многе елементе економске уније, отишла
најдаље на путу интеграције. Релативно хомогене земље Меркосура и Андског споразума
биле су 1994. у процесу успостављања царинске уније. У Азији је мултицивилизацијски
АСЕАН тек 1992. почео да се креће у правцу развоја подручја слободне трговине. Друге
мултицивилизацијске економске организације још више су заостале. Ниједна таква
организација, с изузетком Северноамеричко удружење за слободну трговину (НАФТА),
