НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОНОМСКИХ НАУКА

Две школе економске мисли:

МЕРКАНТИЛИЗАМ

– прва школа економске мисли од XV до XVIII века.

mercatus – трговина

циљ друштвене заједнице и појединца је стицање и увећање богатства

богатство има свој израз у злату и сребру које се добија трговином са другим
земљама

држава треба да утиче на привреду

представници: Антонио Сера, Томас Ман, Антоан Монкретијен

Физиократизам

– у XVIII веку

fiziocratis – владавина природних закона

извор богатства је производња и то пољопривредна

богатство се огледа у пољопривредним производима, а увећање богатства у
вишковима пољопривредних производа

друштвом и привредом владају природни и непромењиви закони

држава не треба да се меша у привредни живот (регулишу га објективни
природни закони)

коришћење научног метода

представник: Франсоан Кене

КЛАСИЧНА

ПОЛИТИЧКА

ЕКОНОМИЈА

- XVIII век:

анализирају привреду као целину и истражују законе који њоме владају

теорија радне вредности – производни рад ствара вредност робе

предмет анализе су производња и расподела друштвеног богатства

држава не треба да утиче...

представници:

у Енглеској: Вилијем Пети, Адам Смит, Давид Рикардо

у Француској: Боагијбер, Сисмонди

МАРКСИСТИЧКА

ПОЛИТИЧКА

ЕКОНОМИЈА

– друга половина XIX века:

открива законитости друштвене производње

усавршава теорију радне вредности

представници: Карл Маркс и Фридрих Енгелс

Савремена схватања политичке економије:

неокласична школа

кејнзијанска економија

монетаризам

радикална економија

Привреда је укупност производних и непроизводних делатности у области
материјалне производње, промета и потрошње економских добара и одређених
услуга.

ПРОИЗВОДЊА

Деловање   људи   на   природу   ради   стварања   и   прибављања   материјалних   добара
назива се производња.
Производња је нужна јер омогућава опстанак људи и задовољење њихових потреба.
Процес   производње   је   процес   размене   материја   између   човека   и   природе   који   се
одвија у одређеном друштвеном облику.
Производња је сврсисходна делатност тј. има унапред одређен циљ.
Суштина производње је у свесној и сврсисходној активности – у људском раду.
Основни   циљ   производње   је   стварање   материјалних   добара   и   услуга   ради
подмиривања људских потреба.
Резултати производње су материјална добра и услуга.
Потрошњом материјалних добара и услуга остварује се циљ производње.
Производња је најважнија људска делатност која утиче на све друге области људског
живота.
Ако се производња развија развија се и друштво и обрнуто.

Друштвена производња

Производња у ужем смислу је материјална производња.
Производња у ширем смислу је друштвена производња или привреда.

Предмет политчке економије је друштвена производња.

У процесу производње људи делују на природу, али и једни на друге.
Фазе друштвене производње (репродукције):

Производња

Расподела

Размена

Потрошња

Материјална производња

је производња материјалних добара и услуга.

Расподела

је фаза која представља учешће предузећа (привредних јединица) и

привредних грана у присвајању резултата производње. Истовремено се са
расподелом дешава и размена.

Размена

непосредно предходи потрошњи и путем размене успостављају се односи

између привредних субјеката путем тржишта.

Потрошња

је процес задовољавања људских потреба.

Основни фактори производње (Чиниоци производње)

Рад (радна снага)

Средства за рад

Производни односи

су односи између људи у процесу друштвене производње. То су

односи у производњи, расподели, размени и потрошњи.
Постоје:

1) Својински односи
2) Односи непосредних произвођача
3) Ондоси у процесу управљања
4) Односи између привредних субјеката (односи у размени)
5) Односи у расподели резултата производње (показују какво је учешће

произвођача у расподели)

Својински односи.

Неки су власници средстава за рад, а неки нису. У једном облику производних односа
доминира приватна својина, а у другом облику остварује се подруштвљавање. Оно се
постиже формирањем државе, друштвене заједничке или неког другог облика
колективне својине.

Односи непосредних произвођача

су односи у самом производном процесу.

Oдноси у процесу управљања

– односи поризвођача и оних који управљају (улавном

власници).

Карактеристике производних односа

1) јављају се у друштвеној производњи
2) нужни су и независни од воље људи
3) одређени су нивоом развијености производних снага
4) утичу на све друге дрштвене односе (политичке, правне...)

Начин производње

је јединство производних снага и производних односа.

Обухвата целину производних односа која одговара одређеном нивоу развијености
производних снага.
Начин производње се мења постепено и тај период се назива прелазни период
(период транзиције).

Друштвено економска формација

је јединство начина производње и друштвене

надградње.

Друштвену надградњу чине правни и политички систем и облици друштвене
свести: филозофија, религија, наука и уметност.
Прелазни период је временско раздобље између двеју граничних етапа
друштвено-економског развоја. Може бити између граничних:

начина производње

друштвено – економске формације

друштвених етапа

Појмови који се користе у политичкој економији

Њихове карактеристике су:

1) то су мисаони и теоријски изрази стварних односа и појава у друштвеној

производњи

2) економски појмови имају историјски карактер

Економске правилности

Политичка економија открива правилности у области друштвене производње и
утврђује економске законе. Они представљају суштину појава и процеса који се
одвијају у економској области живота.
Карактеристике економских закона су:

они су субјективни и нужни независно од воље људи као и природни закони

имају историјски карактер што значи да настају и нестају са одређеним начином
производње. Природни закони немају историјски карактер.

Економски закони се испољавају у тенденцији (у просеку) – могу да одступају
одређени проценат. То значи да у појединачним случајевима има одступања од
општег правила, али у просеку закон се испољава као опште правило.
Природни закони су увек исти.

Економски принципи

представљају правила понашања људи у обављању

привредних активности. Проучава их политичка економија и друге економске науке.
Основни принципи привредних активности су:

1) ПРОДУКТИВНОСТ
2) ЕКОНОМИЧНОСТ
3) РЕНТАБИЛНОСТ

Они произилазе из најосновнијих принципа привредне активности, а то је принцип
максимума – максимизирати (увећавати) резултате уз минимална улагања фактора
производње.

ПРИНЦИП МАКСИМУМА: Остварити максималан резултат уз минимална улагања.

2) Промена односа између фактора производње – смањује се учешће људског

рада, а повећава се учешће средстава за производњу

3) Промена улоге свих фактора производње
4) Промена структуре производње и структуре запослености – развој услужних

делатности и мање запослених у индустрији

5) Формирање светске привреде и светског тржишта као целине

Друштвена подела рада

Друштвена

подела

рада

је професионално опредељење људи да се трајно или за

дужи временски период баве одређеном врстом делатности у друштвеној производњи.

У историји људског друштва постојале су три велике друштвене поделе рада:

1) Одвајања сточарства од земљорадње
2) Појава занатства
3) Издвајање саобраћаја и трговине

Облици друштвене поделе рада са становишта обухватности:

1) Општа (подела привреде на привредне делатности: пољопривреда,

индустрија...)

2) Посебна (подела привредних делатности на привредне гране: хемијска

индустрија)

3) Појединачна (подела привредних грана на привредне јединице - предузећа)

Техничка подела рада

је подела јединственог производног процеса на појединачне

фазе или операције које обављају појединачни произвођачи.

Значај друштвене поделе рада је:

уштеда времена и средстава за рад

усавршавање средстава за рад

пораст успешности и способљености

доводи до подруштвљавања и повећава се повезаност између произвођача.

Негативне последице друштвене поделе рада су:

1- одвајање физичког од умног рада
2- монотонија
3- произвођач постаје делимични произвођач (зна само један део да направи)
4- расте експлатација
5- расте незапосленост