V DEO

TROŠKOVI

1. POJAM I DEFINISANJE TROŠKOVA



Začetnik prvih naučnih radova iz oblasti troškova je nemački autor

Eugen

Šmalenbah

(Eugen Schmalenbach). Troškovi, po Šmalenbahu, predstavljaju one

vrednosti kojima se u kalkulaciji izražava potrošnja dobara, prouzrokovana
proizvodnjom novih proizvoda ili učinaka.



K. Melerovič

(Mellerowicz) troškovima smatra „potrošnju dobara uslovljenu

proizvodnjom“, podrazumevajući pod troškovima samo ona trošenja koja su
potrebna za ostvarenje učinaka.



E. Gutenberg

pod troškov

ma podrazumeva „novčani izraz materijalnih dobara,

rada, usluga i javnih izdataka koji su potrebni za ostvarivanje zadataka preduzeća.



Troškovi, prema D. Peroviću, predstavljaju „u novcu izraženu vrednost utrošenog
rada, svih sredstava i dobara koja su u preduzeću utrošena u cilju proizvodnje
novih proizvoda ili ostvarivanja određenih učinaka“.



Naš najpoznatiji autor Ekonomike preduzeća,

dr S. Kukoleča,

definiše uslove pod

kojima utrošene vrednosti predstavljaju trošak, i to: 1) da se trošenja elemenata
proizvodnje zbivaju u procesu reprodukcije, 2) da su trošenja vrednosti nastala u
reprodukciji, prouzrokovana utrošcima elemenata proizvodnje, i 3) da utrošeni
elementi proizvodnje imaju izraz društvenog priznanja ekonomske vrednosti.



Troškovi su, prema

Ž. Majcenu

, „u novcu izražena količina živog rada,

opredmećenog rada i ukalkulisanih ugovornih zakonskih obaveza, potrebnih za
proizvodnju učinaka“, a dr.

M. Dautović

trošak definiše kao „utrošak

opredmećenog rada u obliku sirovina, materijala, pomoćnog materijala, energije,
sredstava za rad i živog rada, uzimajući u obzir rad (plata) i višak rada.“



Dr M. Kovačević kao troškove preduzeća definiše „novčani izraz trošenja faktora
procesa rada u vezi stvaranja određenih korisnih učinaka, kao i obavezni novčani
doprinosi uslovljeni poslovanjem i poslovanjem preduzeća“.

Troškovi

predstavljaju

novčani izraz utrošenih komponenata proizvodnje

i to

sredstava za rad, predmeta rada (materijala) i radne snage.

Šire analize pod troškovima

obuhvataju i izdatke

koji nastaju izmirenjem obaveza prema državi. Pošto ovi izdaci

vremenski i funkcionalno nastaju istovremeno kada i troškovi, oni sa aspekta ekonomije
konkretnog preduzeća imaju isti karakter i uticaj kao i troškovi.

1.1. Utrošci i troškovi

Utrošci predstavljaju naturalni izraz utrošenih elemenata procesa proizvodnje
su

utrošci

Utrošci radne snage predstavljaju utrošenu energiju čoveka (radnika)

pri

obavljanju radnih zadataka u procesu reprodukcije. Reprodukovanje radne snage
podrazumeva i obnavljanje bioenergije radnika.

Sredstva za rad se fizički troše u

procesu proizvodnje. Utrošci jednog

dela sredstava ulaze svojom materijalnom

supstancom u novi proizvod.

Trošenje materijalnih komponenata sredstava za

proizvodnju vrši se

sa ciljem da se proizvede nova upotrebna vrednost ili da se izvrši

određena

usluga.

Utrošci materijala predstavljaju

utroške predmeta rada

. To su fizičke

količine raznovrsnih materijala utrošenih u procesu proizvodnje. Materijal se u proces
rada unosi postepeno, a utroši odjednom. Standardni utrošci materijala u vidu
normativa materijala predstavljaju količinu materijala koja je stvarno potrebna za
proizvodnju konkretnog proizvoda i kao takva uslovljena je faktorima tehničke i
organizacione prirode.

Sredstva za rad troše se kroz

fizičko trošenje, starenje, lom i kvar. Vek trajanja

sredstava za rad je različit i zavisi od tehnoloških karakteristika sredstava, funkcije koju
vrše u procesu rada, kao i načina trošenja i učestalosti njihove upotrebe. Ekonomsko
zastarevanje sredstava za rad je posledica pojave novih tehničko-tehnoloških
pronalazaka.

Utrošci radne snage

predstavljaju utrošenu bioenergiju zaposlenih pri obavljanju

konkretnog zadatka u procesu reprodukcije preduzeća. Trošenje bioenergije nastaje u
procesima rada i kao rezultat tog trošenja nastaju utrošci radne snage. Trošenje
bioenergije radnika koje nastaje izvan procesa rada – ne predstavlja utrošak radne
snage. Utrošak radne snage vrši se na: tehnološkim i netehnološkim radnim mestima.
Na netehnološkim radnim mestima ne postoji direktna veza izmešu utrošaka radne
snage i proizvedenog učinka. Ta veza je indirektna i to pomoću unapred utvrđenih
ključeva za raspodelu utrošaka.

Troškovi predstavljaju vrednosni izraz utrošenih elemenata procesa
proizvodnje u preduzeću

U troškove spadaju i obavezni novčani doprinosi uslovljeni

postojanjem

i poslovanjem preduzeća.

Troškovi preduzeća se definišu kao novčani izraz trošenja faktora procesa rada
u vezi stvaranja učinaka preduzeća.

Na visinu troškova preduzeća deluju mnogobrojni unutrašnji i spoljašnji faktori.



Unutrašnji faktori,

koji mogu biti objektivni i subjektivni, deluju na veličinu

ukupnih i pojedinačnih troškova.



Spoljni faktori

deluju na veličinu ukupnih troškova preduzeća preko tržišta,

zakonskih i ugovornih obaveza itd.

Troškovi preduzeća predstavljaju

, dakle,

vrednost svih utrošaka i izdataka

koji

su prouzrokovani stvaranjem proizvoda ili pružanjem

usluga u konkretnom preduzeću.

Na osnovu ove definicije možemo izdvojiti osnovne karakteristike troškova:

troškovi se izražavaju vrednosno (novčano);

rezultat su ostvarenih utrošaka i njihovih cena;

direktno su vezani za odgovarajući učinak (proizvod ili uslugu).

Troškovi imaju

poseban značaj

za ekonomiju poslovanja svakog preduzeća. Smanjenje

troškova doprinosi poboljšanju materijalnog i finansijskog položaja preduzeća, i jačaju
konkurentske pozicije preduzeća na tržištu.

1.2. Isplata, izdatak i rashod

Isplata

je svako gotovinsko plaćanje preko blagajne preduzeća. Najčešće je ovaj termin

vezan za prodaju gotovih proizvoda. Isplata je širi pojam od pojma troška. Isplata može
nastati pre ili posle trošenja i ne mora biti vezana za proces rada i obavljanje procesa
poslovanja preduzeća.

Izdatak

je pojam širi od pojma isplata. Izdatak označava svako izdavanje novca,

materijala, invenara i sl. u okviru preduzeća, a koji nastaje radi procesa reprodukcije.

4. prema stepenu reagovanja na promene obima proizvodnje:

varijabilni,

fiksni;

5. prema mogućnosti vezivanja za jedinicu proizvoda:

pojedinačni,

zajednički;

6. prema načinu evidentiranja:

ukupni,

prosečni;

7. prema potrebama upravljanja:

stvarni,

planski,

standardni;

8. prema mogućnostima otklanjanja:

otklonjivi,

neotklonjivi.

2.1. Troškovi komponenata procesa rada

Podela troškova prema komponentama procesa rada predstavlja prirodnu podelu
troškova koja sledi proces rada, Osnovni elementi svakog radnog procesa su: predmeti
rada, radna snaga i sredstva za rad.

Troškovi rada

–

sačinjavaju ugradnju nove, do tada nepostojeće vrednosti koja potiče

od utrošene bioenergije radnika u novi proizvod ili uslugu, a izračunavaju se tako što se
utrošci rada, vremenski izraženi, pomnože sa cenom rada. Utrošena radna snaga
radnika reprodukuje se isplatom zarada za izvršeni rad, koja predstavlja novčani izrz
vrednosti te radne snage.

Troškovi sredstava za rad

– predstavljaju

vrednosni su izraz utrošenih sredstava za

rad i obračunavaju se kao amortizacija. Amortizacija

je ekonomska kategorija koja

predstavlja smanjenje vrednosti osnovnih sredstava i prenošenje dela te vrednosti na
nove proizvode i usluge. Parametri za utvrđivanje troškova sredstava za rad su: njihova
nabavna vrednost, vek trajanja i stepen trošenja. Pored amortizacije u ove troškove
ubrajaju se i troškovi osiguranja sredstava, kao i troškovi za tekuće investiciono
održavanje.

Troškovi predmeta rada

–

vrednosni su izraz utrošenih predmeta rada nastalih u

procesu proizvodnje ili prometa. U troškove predmeta rada ubrajamo sirovine i one
materijale koji svojim trošenjem odnosno supstancom omogućuju stvaranje
odgovarajućeg proizvoda, odnosno obavljanje delatnosti preduzeća. U ove troškove
spadaju: troškovi materijala za izradu, troškovi pomoćnog materijala, troškovi energije,
troškovi režijskog materijala i troškovi tuđih materijala.

Troškovi tuđih usluga

Usluge drugih preduzeća mogu biti direktne i indirektne.

Direktne usluge su one koje su druga preduzeća izvršila na proizvodima ili uslugama
koje preduzeće proizvodi ili obavlja.
Zakonske obaveze predstavljaju različite poreze i doprinose koje preduzeće uplaćuje
državi po osnovu obavljanja delatnosti ili ostvarene dobiti. Ugovorene obaveze su:
premije osiguranja, kamate na uzete kredite i dr.

2.2. Troškovi prema funkcijama preduzeća

U okviru ove podele troškova možemo razlikovati:

troškove upravljanja;

troškove nabavke;

troškove proizvodnje (obavljanja usluga);

troškove prodaje;

troškove finansijsko-računovodstvene funkcije;

troškove administrativno-kadrovske funkcije i sl.

Deo ovih troškova ulazi direktno u cenu koštanja proizvoda ili usluge (npr. troškovi
nabavke i troškovi proizvodnje). Jedan deo ostvarene proizvodnje se prodaje na tržištu,
a drugi deo ostaje na zalihama u preduzeću. Deo troškova sadržan u prodatim
proizvodima predstavlja rashod koji treba da bude pokriven iz prihoda preduzeća. Drugi
deo troškova sadržan u lagerovanim proizvodima u magacinu preduzeća ili nedovršenoj
proizvodnji, čini budući potencijal i angažovana sredstva preduzeća. Troškovi prodaje
mogu se analitički posmatrati kroz troškove: istraživanja tržišta, reklame i propagande,
ugovaranja, skladištenja, troškove servisiranja proizvoda i sl. Zbir troškova svih funkcija
preduzeća čini ukupne troškove preduzeća.

2.3. Troškovi prema obračunu u ceni koštanja

Zadatak obračuna troškova je da utvrdi realnu cenu koštanja svakog proizvoda i udeo
svih utrošenih elemenata u toj ceni.

Direktni ili pojedinačni

troškovi su oni troškovi koje je moguće direktno vezivati za

nosioce, tj. proizvode ili usluge ostvarene u preduzeću i neposredno ih ukalkulisati u
cenu koštanja proizvoda. Reč je o troškovima koji nastaju tako da se može
nedvosmisleno utvrditi i evidentirati njihovo učešće u stvaranju proizvoda. U direktne
troškove ubrajaju se: materijal za izradu, zarade radnika koji su neposredno učestvovali
u procesu izrade proizvoda, i posebni pojedinačni troškovi.

Opšti ili indirektni

troškovi se ne mogu direktno uračunati i ugraditi u cenu koštanja

proizvoda, niti se mogu neposredno alocirati na pojedine proizvode ili usluge. U ove
troškove ubrajaju se npr: zarade radnika koji ne rade neposredno u proizvodnji,
pogonski materijali, troškovi osiguranja, ptt troškovi, troškovi zakupnine, unutrašnjeg
transporta, troškovi održavanja i sl.

Cena koštanja

predstavlja zbir utrošenih i izdatih vrednosti u vezi sa trošenjem

komponenata procesa rada,

odnosno vršenjem funkcije

u reprodukciji.

U cenu koštanja ulaze:

troškovi reprodukcije (materijala, sredstava za rad i radne snage),

izdaci uslovljeni trošenjem komponenata proizvodnje. Ovi izdaci nemaju
karakter troška, ali ulaze u cenu koštanja. U ove izdatke ubrajaju se, na
primer, porez na bruto zarade, doprinosi za socijalno,zdravstveno i penziono
osiguranje, različiti porezi, takse i carine vezane za kupovinu materijala,
osiguranje protiv rizika itd.,

izdaci uslovljeni vršenjem funkcije u reprodukciji (nabavna vrednos robe u
trgovini).

Ispod proporcionalni (degresivno varijabilni)

troškovi se sa promenom obima

proizvodnje menjaju u manjem procentu nego što je promena obima proizvodnje,
odnosno zaposlenosti. Njihov tempo promena zaostaje za tempom promena stepena
zaposlenosti. U ove troškove ubrajamo:

troškove pogonske energije;

troškove pomoćnog materijala;

putne troškove itd.

Degresivno varijabilni troškovi se sastoje iz fiksne i varijabilne komponente i njihov
koeficient reagibilnosti je između nule i jedan.

Na osnovu napred iznetog izvodimo

sledeće zaključke:



ukupni degresivno varijabilni troškovi rastu sa porastom obima proizvodnje;



degresivni troškovi po jedinici opadaju sa porastom obima proizvodnje;



koeficijent reagibilnosti ovih troškova jednak je 1;



diferencijalni troškovi su manji od prosečnih troškova.

Ukupni varijabilni troškovi

Ukupni varijabilni troškovi u određenom vremenskom periodu predstavljaju zbir
proporcionalno varijabilnih, degresivno varijabilnih i progresivno varijabilnih troškova.
Ukupni varijabilni troškovi mogu imati degresivni, proporcionalni ili progresivni karakter.
Degresivni i progresivni troškovi imaju dominantan uticaj na dinamiku kretanja
ukupnih varijabilnih troškova, dok proporcionalni varijabilni troškovi utiču samo na nivo,
odnosno masu ukupnih varijabilnih troškova, a ne utiču na njihovu dinamiku. Sa rastom
stepena zaposlenosti kapaciteta, progresija varijabilnih troškova postaje jača od
degresije, pa ukupni troškovi imaju progresivan karakter u tzv. Zoni progresije.

2.4.2. Fiksni troškovi
Fiksni troškovi

predstavljaju vrstu troškova koji se ne menjaju sa promenama obima

proizvodnje (obima zadataka). Po svojoj prirodi ovi troškovi spadaju u troškove
pripravnosti ili nužne troškove. Troškovi pripravnosti su svi troškovi koje preduzeće ima
bez obzira na to da li funkcioniše ili ne, da li manje ili više koristi svoje radne kapacitete.
Zbog svoje neelastičnosti ovi troškovi se nazivaju fiksnim, konstantnim ili stalnim.
Fiksni troškovi su uslovljeni samim postojanjem preduzeća, pa se zbog toga nazivaju i
troškovi kapaciteta. Fiksne troškove možemo podeliti na:

apsolutno fiksne troškove, i

relativno fiksne troškove.

Apsolutno fiksni troškovi

se ne menjaju u masi sa promenama obima proizvodnje ili

prometa. Oni su u okviru datog kapaciteta uvek isti. U apsolutno fiksne troškove
ubrajamo:

troškove amortizacije (obračunate vremenskim metodom);

osnivačke troškove;

troškove upravno-prodajne režije;

kamate na kredite za osnovna sredstva;

troškove osiguranja i zakupnine;

troškove istraživanja i razvoja;

troškovi rada i materijala pripreme proizvodnje.

Udeo fiksnih troškova po jedinici proizvoda izračunava se tako što ukupne fiksne
troškove podelimo sa količinom proizvodnje. Pri porastu proizvodnje ukupni fiksni