Ljudski rad kao sociološka kategorija
Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je
bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje
rada započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima
izvodili različite zakljuške o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II
v.p.n.e. koji je govorio da su stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i
Ciceron koji je u svom spisu “
De officiis
” (O dužnostima) govorio da čovek radom treba da
preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII
veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U
XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke o radu kao što su sociologija rada,
psihologija rada…
Definicija rada
:
Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako
ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi
.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog
čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio
potrebu za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi u
procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-
ekonomske uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.
Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih
resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih
delatnosti.
Rad je prinuda (unutrašnja i spoljna) uslovljena potrebama. Rad je sloboda i samorealizacija. On je
čovekovo rodno obeležje, ali može biti i "sredstvo otuđenja" u mnogim varijantama i eksplatacije sa
štetnim posledicama za čoveka. Pre svega degradacija ličnosti do psihijatrijskih oboljenja. Od
alijeniranog rada beži se po svaku cenu. "Kao đavo od krsta". Rad je akcija. ljudska akcija tek kada
izražava težnje ličnosti. Nema rada (akcije) bez discipline koja može biti nametnuta (ho mo Jaber) i
dobrovoljna (poneki umetnik. ali i homo faber, homo rusticus, homo (sub)urbicus samo u
slobodnom vremenu).
Rad stvara i zadovoljava potrebe. Potrebe uslovljavaju potrošnju, potrošnja potrebe, a obe
proizvodnju. Nastaje začarani krug u kom čovck radi prcviše i zbog prestižne potrošnje. Takva
potrošnja, iako se zakonski skraćuje radni dan. zbog društvenog statusa, ali i preživljavanja,
implicira "rod na crno ", "svaštarenje" u slobodnom vremenu. Nastaje totalitarizam "totalaInih
potreba" iako skraćenje radnog dana pretpostavlja slobodu. Ipak je nesklad na relaciji: kupovna
moć-potreba uslovljen društvenim obrascima, kulturnim i islorijskim kontekstom.
Rad je uglavnom potčinjen utililarizmu i prinudnim normama. On "stvara koristi" (A.Bergson) koje
sc mogu izraziti ovde, sada i u "kešu ". Klizavi tereni radnog svakodnevlja nose moguću korist j
verovatnu dobit. Radnik nijc Robinzon, ali je sve više "čuvar svetionika" (Ž.Fridman) u radnoj
sredini i društvenim grupama.
Rad je uvek različita realnost jer ugao posmatranja može biti fizički, biološki, fiziološki, tehnološki,
ekonomski, pravni. filozofski, sociološki, moralni itd. aspekt.
Rad je uslov živola u društvu. Čovck nije samo homo faber nego je i "zoon politikon" (Arislotel),
političko odnosno društveno biće-homo sociologicus. On obavlja rad u društvenoj (radnoj) grupi.
2. Ljudski rad kao sociološka kategorija
Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek danas ne
može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne potrebe u domenu metabolizma materija na
neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim aglomeracijama ne
nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I jedno i
drugo i treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar prečistiti, zagrejati ili rashladiti i
učiniti pogodnim za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru određenih
institucija. Institucije nisu ništa drugo nego beskrajne mreže formula sastavljenih od normi koje
propisuju ljudsko ponašanje - ponašanje pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri
matematičkim analizama kompleksnih funkcija, ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države,
ponašanje u crkvi i ponašanje u bračnoj postelji. Efekat kršenja svih tih normi približno je uvek
jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim povredama i smrti. Kršenje društvenih
pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži efekat. Naprotiv: čovek se često lakše
oporavi od fizičke povrede nego od psihičkih trauma koje mu zadaju njegovi najbliži i najdraži.
Zato bismo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada prihvatili tezu da su biološke
potrebe čovekove - potreba za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i druge potrebe, osnovne
samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljavanja nema ni egzistencije ljudske jedinke. Međutim,
zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i socijalno jer mora da se
odvija kroz organizovane društvene okvire. Tako biološke potrebe guraju čoveka u one društvene
okvire u kojima, s obzirom na ograničene mogućnosti koje pruža sama priroda, one jedino mogu
biti zadovoljene. Na taj način društveni okvir postaje i uslov bez koga čovek ni biološki ne može da
egzistira. Drugo, čovek primarno prirodno biće, danas je u toj meri izmenio sopstveno biće da svaki
prirodni deo ili proizvod prirode mora da prilagodi sopstvenoj potrebi. Čovek egzistira prisvajajući
prirodu ali istovremeno ono čime se on služi u toj meri oblikuje sopstvenom rukom i sopstvenim
duhom, da se faktički više i ne radi o prirodnim predmetima. Prirodno drvo i prirodni kamen
dobijaju najčudesnije forme, nova značenja, nove funkcije i neslućene dimenzije.
Šta je bitno kod jedne skulpture koja izaziva potresna osećanja - mermer od koga je sačinjena ili
ljudska ruka, um i osećajni svet koji su je oblikovali?
Šta je važnije - činjenica da je svemirska letilica sačinjena od elemenata koji se nalaze u svetu
prirode ili ljudsko znanje i veština kojom je napravljena i težnja čoveka da se vine u interplanetarni
prostor?
Bitan elemenat čovekovog odnošenja prema prirodi je upravo to što čovek ne prisvaja gotov
prirodni proizvod nego mu priroda služi kao osnova, kao materijal koji mora prilagoditi sopstvenoj
potrebi, mora da ga obradi, dakle, da svoju misao, duh i veštinu ruke na njima primeni. Može se reći
da čovek delujući u stvari ne prisvaja samo eksternu prirodu nego svoju sopstvenu ljudsku suštinu. I
čovek u radnoj delatnosti i njegovi organi putem kojih ostvaruje svoj odnos prema objektivnom
spoljnjem svetu i prisvajajući ga menja, jesu u stvari društveni organi jer su proizvod ne samo
prirodne nego i socijalne evolucije. Druga karakteristika čoveka koja ga duboko i suštinski odvaja
od ostale prirode jeste njegova socijalna priroda.
Čovekova situacija se ne može razumeti ako se uzmu u obzir samo njegove fiziološke potrebe,
njegova fundamentalna priroda nego i njegova psiha, i njegovo socijalno biće. Priroda je »osnova...
ljudskog postojanja« a »društvo je dovršeno suštinsko jedinstvo čoveka sa prirodom, istinsko
ostvarenje naturalizma čoveka i ostvareni humanizam prirode« . Čovek dakle stoji unutar prirode,
on je njen deo ali njen veoma specifičan deo koji se svojom kreativnom aktivnošću potvrđuje
obradom predmetnog sveta. Ekonomski, obrada i prisvajanje sveta, proizvodnja, jesu svrsishodna
delatnost, proces stvaranja materijalnog bogatstva bez kojega čovek zaista ne može ni da egzistira.
Istorijski, sociološki i psihološki to je istovremeno proces stvaranja čoveka kao ljudske vrste a kroz
proces rada - učenja na kome se zasniva socijalizacija to je proces stvaranja svake jedinke ponovo.
Na taj način rad predstavlja onu delatnost kroz koju čovek izražava svoju čulnost, kroz koju stiče,
razvija, izražava i neprekidno umnožava svoju intelektualnu i delatnu snagu. Svaki ljudski proizvod
- bio to rezbareni totem primitivnog društva ili elektronska mašina za računanje predstavlja
opredmećen ceo ljudski život, kristalizovan izraz snage čovekove imaginacije, njegove proizvodne i
intelektualne moći ali i indikator htenja, i pravca u kome se kreću njegove dalje težnje za
samopotvrđivanjem. Dakle, dok životinja deluje nagonski dotle dok ne zadovolji svoje prirodne
