Page 1
POJAM I PODELA TROŠKOVA
Troškovi su utrošene vrednosti u reprodukciji. Pod troškovima podrazumevamo
trošenje dobara (sredstava) i usluga u proizvodnom procesu, pri čemu su ta dobra i
usluge izražene vrednosno. Veličina troškova zavisi od obima utošaka i veličine
cene tog elementa. Troškovi predstavljaju centralni problem u politici predruzeca.
Njihova veličina uslovljava uspeh preduzeća, tako da troškovi predstavljaju
kontrolni instrument efikasnosti poslovanja.
Troškovi elemenata proizvodnje kao oblik ulaganja vrednosti u proces reprodukcije
u ekonomskoj teoriji i praksi klasifikuju se po nekoliko osnovnih kriterijuma,
zavisno od veličine kapaciteta i njihovog korišćenja.
Podelu troškova moguće je izvršiti prema brojnim kriterijima i to:
Prema elementima reprodukcije:
a)troškove materijala (predmeta rada)
b)troškove sredstava za rad
c) troškovi radne snage
Prema mestu nastanka:
a)proizvodne troškove
b)režijske troškove
Prema vezanosti za nosioce
:
a)pojedinačni
b)zajednički troškovi
Prema načinu obračuna:
a)direktni; b)indirektni
Prema uslovljenosti i proizvodnjom i njenom dinamikom
:
a)fiksni
(dalje se dele na apsolutno fiksne i relativno fiksni)
b)varijabilni troškovi
(proporcionalni troškovi, progresivni, degresivni)
Svako preduzeće ima drugačiju strukturu troškova, koja se razlikuje zavisno od
vrste i veličine preduzeća, područja na kome preduzeće posluje, organizacije, broja
zaposlenih itd. Kako faktori koji se angažuju u procesu proizvodnje mogu biti
fiksni i varijabilni, tako i troškovi u preduzeću mogu biti fiksni i varijabilni.
Razlikujemo troškove u kratkom i dugom vremenskom periodu. Ova podela
proizilazi iz činjenice što su u kratkom vremenskom periodu neki inputi u
proizvodnji fiksni, a neki varijabilni, dok su u dugom vremenskom periodu svi
inputi u proizvodnji varijabilni.
Page 2
KAPACITET PREDUZEĆA
Kapacitet preduzeća predstavlja njegovu proizvodnu sposobnost tokom određenog
perioda, utvrđenu na osnovu organizacije i uslova proizvodnje koji obezbeđuju
maksimalno korišćenje proizvodne opreme. Koncentrisanje ekonomskih vrednostiu
sredstvima za rad predstavlja odredjeni vid pripreme proizvodnje, koja omogućava
efikasnije privređivanje. U tom smislu, privredni subjekti koji se odlikuju višim
stepenom tehničke opremljenosti, proizvodno su sposobniji, odonosno, imaju veći
proizvodni potencijal.
Uspostavljanje proizvodnog kapaciteta podrazumeva određena ulaganja kapitala u
pripremu proizvodnje. Međutim, takva prethodna ulaganja ekonomski su
opravdana jedino ako se reprodukuju, odnosno upotrebe za dobijanje materijalnih
dobara, čijom realizacijom se tako uložene vrednosti vrate, uz njihovo ekonomsko
oplođavanje. Otuda i potreba da se uspostavi proizvodni kapacitet što je moguće
potpunije koristi.
Ukoliko se proizvodni kapacitet uopšte ne koristi, vrednosti uložene u njega neće se
reprodukovati, jer nema proizvoda koji bi omogućili prenošenje takvog ulaganja na
potrošače. Stoga će troškovi uslovljeni izgradnjom takvog kapaciteta predstavljati
gubitak za preduzeće u kome je takav investicioni promašaj nastao.
Ekonomski kapacitet podrazumeva odnos između učinaka koji dati organizacioni
sistem proizvodi i ulaganja uslovljenih uspostavljanjem toga sistema. Ovaj koncept
bazira se na finansijskim efektima koji se ostvaruju korišćenjem instalisanog
kapaciteta.
Razlikujemo tri vrste kapaciteta:
1)minimalni
2)optimalni
3) maksimalni.
Minimalnim kapacitetom
podrazumeva se stepen iskorišćenosti tehničkog
kapaciteta na kome je finansijski dobitak jednak nuli, odnosno na kojem se
vrednosti proizvodnje izjednačava sa cenom koštanja.
Maksimalni kapacitet
podrazumeva potpunu iskorišćenost tehničkog kapaciteta.
To je gornja tačka korišćenja tehničkog kapaciteta, na kojoj se ponovo cena
koštanja izjednačava sa cenom proizvodnje.
Optimalni kapacitet
označava stepen korišćenja proizvodnog potencijala preduzeća
pri kome su troškovi po jedinici proizvoda najniži.optimalni kapacitet je manji od
maksimalnog kapaciteta. Optimalni kapacitet predstavlja stepen korišćenja
maksimalnog kapaciteta. On se
najčešće
pojavljuje u vidu neke zone, zone optimalnosti
koja može da se prostire od 75-90% korišćenja maksimalnog kapaciteta.
Page 4
Sledeči grafik
1
pokazuje ponašanje fiksnih troškova po jedinici proizvoda iz čega se
jasno vidi da oni opadaju sa povećanjem obima proizvodnje:
t
10000-
5000-
0 100 200 300 400 500 x
Fiksni troškovi dele se na: 1. apsolitne fiksne i 2. relativno fiksne
Apsolutno fiksni troškovi
– su troškovi koji su u okviru datog kapaciteta uvek isti
bez obzira na obim proizvodnje tj. njeno smanjivanje ili povećanje što važi samo za
ukupne apsolutno fiksne troškove. Ovi troškovi su nepromenjivi bez obzira da li
koristimo naša sredstva za rad ili ne.
Stepen reagibilnosti ovih troškova je jednak nuli. Ako fiksne troškove posmatramo
po jedinici proizvoda onda se može primetiti da se fiksni troškovi smanjuju ako se
obim proizvodnje (broj proizvoda) povećava, stoga se kaže da imaju degresiju
(degersive hiperbolu) koja je u početku vrlo jaka a kasnije slabija.
1
Ničić, M. “Upravljanje I kontrola troškova”, Novi Sad, 2008.
