1
1. Увод
Дете и детињство су у досадашњој историји били у сенци родитеља и родитељства.
Деца су у потпуности имала подређен положај у односу на родитеље који су доминирали
и сматрали децу својим власништвом. Како истиче Милић, о таквом универзално
подчињеном положају деце у прошлости сведоче, између осталог, изрази који су
употребљавани и који су се до данас одржали за ословљавање младих особа, а у којима се
јасно истиче њихова подчињеност и инфериоризација од стране старијих. (Милић,
2001:153 - 170)
Негде од XVII века дете почиње да се третира као посебно осетљиво биће и може
се сматрати да долази до буђења свести о детињству као појму. Непостојање идеје
детињства у средњем веку, не значи да су људи тада децу запостављали, одбацивали или
злостављали: они су били наклоњени деци али нису имали свест о посебности деце, нису
примећивали по чему се дете разликује од одраслог.
У феудалној и раној модерној грађанској породици, нису се развијала суштинска,
дубока осећања између родитеља и деце. То не значи да родитељи нису волели своју децу;
они су се њима бавили мање ради њих самих, а више због учешћа деце у заједничком
делу, у стварању породице и репродукције заједнице. Феудална породица је пре била
морална и друштвена стварност него плод осећања. (Аријес, 1989:258-259). Грађанска
породица и школа су одвојиле децу од друштва, искључили их из заједничког живота и
створили претпоставке да могу припадати себи. Морални утицај грађанске породице и
брига школе за образовање и васпитање створили су претпоставке за настанак детињства.
Доживљај детињства је постао основа новог духа породице.
Како наводи Ненадић, Аријес је детињство увео у друштвену теорију као њено
ново подручје. На резултате његове историје детињства позива се велики број аутора.
Споменућемо само најпознатије: Мишел Фуко (Foucoult, Michel), Иван Илич (Illich Ivan)
и Ричард Сенет (Sennett, Richard), Игор С. Кон, Лоренс Стоне (Lawrence Stone), Лојд
Демоз (Lloyd de Mause), Неил Постман (Nail Postman). (Ненадић, 2011:23).
Аријес је пажњу усмерио на детињство, друштвени живот за који се мислило да
није вредан помена. У средњем веку деца су етикетирана као „одрасли у минијатури“.
Аријес је посебан по томе што је открио смисао и значење детињства. Доказе за своје
2
„откриће детињства“ налазио је у историји уметности, посебно визуелне уметности, у
историји игара и играчки, одевања, злостављања деце и сличним детаљима свакодневног
живота.
Детињство је социолошка категорија и о њему можемо говорити само у контексту
друштвеног и културног живота. Оно као такво и није ништа друго него друштвени и
културни конструкт (производ, творевина). Нови приступ проучавању детињства, нова
парадигма за социологију детињства полази од претпоставке да је детињство творевина
одређеног друштвено-културног и историјског контекста. О природи друштвене
институције детињства можемо говорити као о „скупу друштвених односа о којима се
активно преговара и у оквиру којег се конструишу прве године људског живота“ није ни
лако ни једноствано. (Ненадић, према Праут и Џејмс, 2004:51)
Захваљујући многим социолозима и развојним психолозима, препознате су
карактеристике и постојање аутономије личности детета и нужност да она уважи, поштује,
да се нормативно уобличи и гарантује да се створи амибијент у коме се права детета
заиста признају и остварују.
Деца су у међународном праву препозната као посебно осетљива и специфична
категорија за чију заштиту нису довољни уобичајени механизми заштите предвиђени
правом људских права, јер је дете рањиво биће и треба му посебна брига и заштита. Тако
је Конвенција о правима детета својом свеобухватношћу, односно укључивањем основних
економских, социјалних, културних, политичких и грађанских права у корпус права која
се гарантују деци, представља покушај да се промовише нова слика о детету коме треба
посебна заштита и брига. Конвенција се јасно супротставља традиционалном схватању
детета као бића у настајању, незрелог, некомпетентног и некомплетног будућег одраслог,
које треба да буде заштићено у приватности породице и које није видљиво у јавном
животу. У основи Конвенције налази се идеја о детету као субјекту, активном учеснику у
процесу сопственог развоја, за разлику од схватања детета као објекта – пасивног
примаоца бриге и заштите одраслих. Пре него што слика коју о детету нуди Конвенција
буде детаљно размотрена, потребно је објаснити појам права детета и размотрити
историјат развоја мисли о правима детета и настанак Конвенције о дечјим правима.
