Функционисање савремених привреда нужно намеће питање циљева, носилава, мера и
инструмената   економске   политике.   Ако   се   економска   политика   схвати   као   свесно
деловање друштва на привреди, или као активност привредних субјеката да одређеним
средствима,   мерама   и   инструментима   остваре   утврђене   економске   циљеве,   онда   с
ефункционисање   једне   привреде   тешко   правилно   може   објаснити   без   разматрања
послитичко   економских   циљева   и   мера.   Механизам   који   се   на   националном   нивоу
реализација   политике   развоја   савремених   тржишних   привреда   је   економска   политика.
Садржај економске политике обухвата сложена питања одржавања опште равнотеже и
стимулације привредног раста.

Економску политику можемо да дефинишемо као активност државе којом она у
скалду са задатим циљевима утиче на економску активност, односно, на (промену)
понашања економских учесника и жељеом правцу.

На тај начин, економска политика

представља саставни део координационог механизма као једне од кључних привредно –
систематских одредница. С друге стране, економска политика којом се учиче на (ре)
алокацију људских и материјалих ресурса, у значајној емри је оређена и осталим
одредницама привредног система: доминирајућим обликом својине, начином доношења
одлука и мотивационим системом.

Одговарајућим инструментима и мерама економске политике, држава настоји да
активности привреднх учесника у жељеном смеру, чиме се реализују краткорочни и
дугорочни друштвено – економски циљеви.

На темељу најновијих споразума економске

науке, савремена држава настоји да палетом најразноврснијих мера креира адекватну
макроекономску политику. У конципирању својих активности економска политика полази
од савремених макроекономске анализе и на њу се непосредно наслања. Економска
политика подразумева посредне методе деловања на одвијање привредних процеса. Сврха
њених акција није директно померање на пожељене употребе него деловање на субјекте
који располажу ресурсима и доносе одлуку о правцима њихових ангажовања.

„Схваћена као скуп поступак аи акција који имају карактер посредног управљања
економска политика предпоставља да су испуњени одређени услови. Они се састоје у
респонзивности привредних субјеката, који аутономсно одлучују у једном привредном
амбијенту, на управљачке имплусе које економска политика емитује путем својих мера и
акција. Зато је потребна довољно интезивна мотивација субјеката одлућивања д адостигну

што веће вредности својих функција циља, као и њихова способност да бирају одлуке и
формулишу политику која је највише на линији такве оптимизације.

Укратко, инструментима и мерама економске политике држава креира понашање услуга у
економском животу, односно она у условима тржишног начина привређивања не
лимитира слободу избора учесника у економским процесима. Слободу учесника у
економском животу битно детерминише привредни и правни амбијент кога у значајном
степену профилирају управо инструменти економске политике.

Економска политика као најважнији инструмент свесног управљачког подсистема у
земљама развијеног тржишта поред алокативне тј. развојне функције има диструбутивнуи
уравнотежавајућу функцију.

Зависно од аспекта посматрања структуре конкретног привредног система,
економска политика може бити општа економска политика и парцијалне економске
политике.

У односу на које се привредне делатности примењују мере економске

политике, економска политика може бити и примењена на индуструју, аграр, саобраћај и
друге гране. Ако се посматра целина процеса друштвене репродукције, говори се о
економској политици производње, расподеле, размене и потрошње. Бројни теоретичари
економску политику деле на системску и процесну (текућу) економску политику.

Системска политика садржи правила понашања којих се приликом својих одлука морају
придржавати сви кеономски учесници као и носиоци економске политике. Ова правила
представљају обично скуп обавезујућих правних норми којима се дефинише економски
поредак једне земље. Насупрот томе, процесна ( текућа) политика означи непосредно
утицање путем мерљивих величина (цене, стопе, вредности, количине, итд.) којима
држава појединачне одлуке економских учесника усмерава у жељеном правцу.

Системакс аполитика се операционализује помоћу квалитативних инструмената а текућа
путем   квантитативних   инструмената   економске   политике.   Квалитативни   инструменти
представљају   правне,   институционалне   оквире   којима   се   трајније   и   темељније   мења
функционисање самог привредног система. Када је реч о тржишним привредама то су, на
пример, доношење закона о заштити потрошача, правила о функционисању тржишта рада,
закона о централној банци и сл. С друге стране, квантитативни инструменти представљају
инструменталне варијабле (каматне стопе, пореске стопе и сл) чијим мењањем држава
утиче   на   оставривање   краткорочних   циљева   пуне   запослености,   стабилности   цена   и
платно – билансне равнотеже.

Основни концепт економск еполитике коју води једна земља увек одражава међузависност
између економске и политике сфере живота. Тачније, избором основног концепта
економск еполитике конкретизује се и усаглашава „политике која се ослања на тржишни
систем и парламентаму демократију и оне која је израз командне привреде и

Маџар, Љ., (2011):

Макроекономско планирање и тржишна привреда

, Савезни секретаријат за

развој и науку, Београд,

Деветаковић С., Јовановић Г., Рикаловић Б.,

Национална економија,

Економски факултет у

Београд, Београд, стр.156

конкретног привредног система и достигнутог нивоа парламентаме и информативне
слободе, овој фази предходи одређена пропагандно информатичка и спознајно –
едукативна расправа свих релевантних ппривредних субјеката о намераваним циљевима,
мерама и инструментима економске политике.

Извршни органи државе припадају трећој групи носилаца економске политике. Наиме,
носиоци економске политике који одлучују о циљевима дају мања или већа овлашћења
извршним органима у реализацији утврђених циљева, што практично значи, у спрвођењу
конкретних мера и инструмената економске политике. Оваква овлашћења која се дају
извршним државним органима, могу бити веома широка или врло конкретна, што зависи
од карактера државе и карактера мере којом се оставрује пројектовани циљ економске
политике.

Поред наведених, носиоци економске политике су свакако и привредни субјекти

. У

ствари, економска политика није апстрактан скуп мера и инструмената који је могуће
применити на сваки привредни систем без изузетака, већ она зависи не само од владајућих
производних односа, нивоа развоја материјалних производних снага, већ и од економске
снаге и организованости привредних субјеката на чије се пословање мере еконоске
политике и примењују.

У начелу се може говорити о дугорочним и краткорочним циљевима економске
политике.

Типични дугорочни циљеви су: експанзија производње,

односно, већи

привремени   раст,   повећање   ефикасности   и   глобалне   продуктивности,   побољшања   и
алокацији   фактора   производње,   побољшања   у   расподели   националног   дохотка,
задовољење   заједничких   потреба,   ефикасније   укључење   у   међународну   привреду   и
повећање међународне конкуретности. Краткорочни, или оперативни циљеви саставни су
део   текуће   економске   политике.   Типични   краткорочни   циљеви   су:   пуна   запосленост,
стабилност цена и побољшања у платном билансу земље.

Пракса многих земаља показала је да су неки циљеви међусобно комплементарни а други
конфликтни. Типични конфликтни циљеви су: пуна запосленост с једне стране и
стабилност цена с једне стране и експанзија производње, задовољење заједничких потреба
и прерасподела националног дохотка с друге стране; најзад, уравнотежење платног
биланса с једне старне и експанзија производње, колективна потрошња и прерасподела
националног дохотка с друге стране.

Када је реч о комплементарним циљевима могу се навести следећи парови: пуна
запосленост и заштита домаће привреде; стабилност цена и равнотежа платног биланса;
експанзија и колективна потрошња, експанзија и заштита домаће привреде,
редистрибуција дохотка и томе слично.

Инструменти су средства помоћу којих носиоци економске политике остварују
постављене циљеве.

Путем инструмената, држава делује на понашање појединих актера

привређивања. Инструменти морају бити од стране државе добро осмишљене, а њихова

Деветаковић С., Јовановић Г., Рикаловић Б.,

Национална економија,

Економски факултет

у Београд, Београд; стр.162